Raško Katić – Skromni div lavljeg srca

Kažu da je život neprekidna borba, u kojoj opstaju samo oni najistrajniji i najpošteniji prema sebi i drugima. Isto važi i za sport. Glavni junak naše priče je upravo to, borac do srži, neko ko je svojim radom i trudom, kao i profesionalnim odnosom prema obavezama, uspeo da izgradi zavidnu karijeru, ovenčanu brojnim trofejima. Od često osporovanog epizodiste, koji je uspevao da zaseni glavne junake na velikoj sceni, pa do državnog reprezentativca, osvajača srebrne medalje na Svetskom prvenstvu u Španiji, Raško Katić je tokom karijere duge dvadeset godina neprestano rušio predrasude i krčio put kroz svet profesionalne košarke, ostajući čvrsto nogama na zemlji, uvek skroman i spreman na samokritiku. Ovaj košarkaški div lavljeg srca u specijalnom intervjuu govorio je o svojoj karijeri, stanju u kragujevačkoj košarci i razlozima da odloži odluku o penzionisanju, u nameri da pomogne KKK Radnički da se domogne višeg ranga takmičenja.

U sportskim medijima poslednjih dana jula pojavila se informacija da je Raško Katić rešio da okonča svoju profesionalnu karijeru. Par dana kasnije, Raško se pojavio u SC “Iskra”, gde je predstavljen kao kapitalno pojačanje KKK Radnički, člana Druge lige Srbije.

Da ne bude zabune, 39-godišnji centar zaista je bio rešen da stavi tačku na svoju košarkašku priču dugu dvadeset godina, ali je potom u dogovoru sa svojim nekadašnjim klupskim drugovima, koji su preuzeli rukovođenje kragujevačkim klubom, rešio da odloži odlozak u penziju i pomogne Radničkom u nastojanju da se domogne višeg ranga takmičenja.

– Životne okolnosti su se složile da Kragujevac bude poslednja stanica na mom košaršakom putu. Istina, imao sam želju da odigram još jednu sezonu u Belgiji, ali nisam uspeo da se dogovorim sa klubom sa kojim sam pregovarao. Odlučio sam zato da završim profesionalnu karijeru i posvetim se porodici. U međuvremenu, krenula je ta  drugarska priča sa Ivanom, Darkom i Ivicom, momcima za koje tvrdim da kragujevačkoj košarci žele sve najbolje. Predočili su mi plan u vezi sa KKK Radnički, koji se meni odmah dopao i poželeo sam da učestvujem u tome. Mislim da Kragujevac po prvi put ima zdravu košarkašku priču i da ovi momci mogu da izgrade nešto što ovaj grad dugi niz godina nije imao, a ja sam tu da im pomognem. – pojašnjava razloge svog dolaska u KKK Radnički Raško Katić.

Dugo je Raško bio van košarkaških dešavanja u svom rodnom gradu. Priznaje da mu se nije svideo način na koji se košarka u Kragujevcu razvijala u poslednjih petnaestak godina. Iako su Kragujevčani za to vreme mogli da uživaju gledajući utakmice ABA lige i Evrokupa, Raško smatra da ta priča nije bila održiva na duže staze, što se na kraju pokazalo kao tačna konstatacija.

– Ja iskreno nemam neko pozitivno mišljenje o načinu na koji je sport u Kragujevcu vođen prethodnih godina, a posebno košarka. Znam da je za sve Kragujevčane bilo lepo da u hali “Jezero” gledaju ABA ligu i velike timove, ali to nije bio pravi način da se postave temelji. Vi možete od kredita da živite par dana na visokoj nozi, ali onda dođe vreme kada to treba da vratite, a tada nastaju problemi. Isto tako je u sportu. Ukoliko želite da imate vrhunske igrače u timu, vi morate da ih platite, a da biste imali novca za to, prethodno treba da stvorite bazu svojih mladih igrača, koje ćete razvijati i kada dođe pravi trenutak prodati i ostvariti određenu zaradu. Jednostavno, ništa ne može da se uradi “preko noći”. Za sve je potrebno vreme. – smatra naš sagovornik.

Raškovim dolaskom sigurno je da rastu i apetiti navijača Radničkog, koji žele da svoj voljeni klub ponovo vide u najvišem rangu takmičenja.

– Ne vidim sebe kao nosioca igre ili nekoga ko mora da isporuči dvocifreni broj poena po utakmici. Nisam ovde došao da razigravam sebe, već prvenstveno da pomognem ovim mladim igračima da svojim radom na treninzima “isplivaju” na površinu. Naravno, želja je da ovaj tim postepeno raste iz utakmice u utakmicu i uđe u KLS ukoliko se stvore uslovi. Ipak, važnije od  toga je da se napravi odgovarajuća selekcija i stvori tim koji će više sezona biti na okupu. Ne treba sada žuriti i ubrzano preskakati stepenike. – napominje Raško, uz konstataciju da ovaj tim Radničkog ima potencijala da napravi dobre rezultate.

Iz sadašnjosti selimo se u prošlost, kako bi još jednom “proleteli” kroz bogatu i uspešnu karijeru Raška Katića. U njegovom košarkaškom CV-u stoji: dvostruki šampion Srbije, četvorostruki pobednik Kupa Radivoja Koraća, osvajač ABA lige, dvostruki šampion Belgije i naravno, osvajač srebrne medalje sa reprezentacijom Srbije na Svetskom prvenstvu u Španiji 2014. godine.

Sve je na početku, kako to obično biva, krenulo kao splet određenih okolnosti. Nesuđeni arhitekta završio je pod obručima i izgradio impozantnu sportsku karijeru, koju je započeo prilično kasno, sa devetnaset godina.

– Splet okolnosti doveo je do toga da krenem da se bavim košarkom. Jedan od tih događaja je NATO bombardovanje i gubitak oca, kada sam jednostavno ostao bez nekih opcija u životu i jasnog plana čime bih mogao da se bavim. Postojala je ideja da studiram arhitekturu, ali se tih godina nisu stvorili uslovi za tako nešto. Slučajno se desilo da su me zapazili ljudi iz sveta košarke dok sam igrao basket na terenu OŠ “21. oktobar” i rekli su mi da imam potencijala da se bavim ovim sportom. Isto tako me je i otac nagovarao da počnem da treniram košarku, ja sam ga poslušao i eto, tako je sve krenulo. – priseća se Raško svojih košarkaških početaka.

Katić je košarkašku azbuku učio u Radničkom, koji je nakon fuzije sa Zastavom izborio plasman u tadašnju Prvu ligu Srbije i Crne Gore. Bio je to jedan lep period u Raškovoj karijeri, ovenčan prijateljstvima koja traju do dana današnjeg.

– Najviše sam se družio sa Slavenkom Milivožom, koji je kasnije postao i moj kum. Bili su tu još i Darko Jakovljević-Beli, zatim Radomir Marojević, koji je igrao kasnije i u Prvoj ligi, pa onda ovi nešto stariji igrači kao što su Darko Veljović i Ivan Milošević, kao i Roganović, Bogdan Srejović, Nemanja Paunović, Marko Đerasimović itd. Generalno, bilo je tu zaista puno dobrih igrača i sjajnih momka, ne bih da nabrajam dalje, kako ne bih nekoga izostavio. U svakom slučaju, bio je to lep period, sve je bilo lišeno materijalizma i igralo se prevenstveno iz ljubavi prema košarci. – evocira uspomene naš sagovornik.

Iskusni centar ne zaboravlja ni trenere koji su pružili značajan doprinos u njegovom košarkaškom razvoju.

– Prvenstveno moram izdvojiti Dragoljuba Radulović, koji je dosta vremena posvećivao radu sa mnom i Marojevićem. On je imao značajan uticaj na taj prvi deo moje karijere. Onda je tu i nezaobilazni Miroslav Tomović, koji me je sigurno najviše oblikovao kao igrača, ali i čoveka.

Raško je napredovao iz sezone u sezonu, da bi njegove igračke kvalitete ubrzo uočili čelni ljudi iz Crvene zvezde i doveli ga na Mali Kalemegdan. Katić se nije snašao u beogradskom klubu, pa se nedugo zatim preselio u Tursku, odakle se vratio posle par meseci igranja. Vreme je prolazilo, nije bilo ponuda na stolu, pa je Raško u tom trenutku ozbiljno razmišljao da zauvek ostavi košarkašku loptu.

– Posle Zastave bio sam u Zvezdi koju je tada trenirao Zmago Sagadin, ali mislim da nisam u tom trenutku bio psihički spreman da igram u jednom takvom klubu. Posle toga sam otišao u Tursku, gde sam igrao 3-4 meseci, nakon čega je usledila duža pauza. U tim trenucima ja još uvek nisam izgradio svoje košarkaško ime, nisam imao ponude za dalji angažman i moglo je zaista da se desi da prekinem da igram, jer sam više od pola godine bio bez kluba. – otkriva Katić.

Sudbina je tada umešala svoje prste. Raško je uz pomoć svog bivšeg trenera Miroslava Tomovića otišao da trenira u nemački Keln, tada pod vođstvom Saše Obradovića, da bi posle mesec dana konačno pronašao novi klub. Priča o tome kako je Raško zaigrao za Tibingen je vrlo interesantna i ima komične obrise…

– Nakon mesec dana treniranja u Kelnu, otišao sam na probu u ekipu Tibingena. Oni su u tom trenutku ugovorili dolazak jednog američkog centra Entioni Kičinga, ali on je u poslednjem trenutku otkazao. Drugom Amerikancu, koga su planirali kao Kičingovu zamenu, žena je zabranila prelazak u Evropu, da bi na kraju kao treća opcija stigao Endru Slokomb, isto Amerikanac, koji se tog leta malo “prebildovao”, odnosno koristio je nešto što nije smeo da koristi i eto, sticajem okolnosti, otvorilo se mesto za mene. U prvom delu sezone nisam previše igrao jer sam bio u nemilosti trenera, a onda je na polusezoni došao novi trener Mekarti, koji je prepoznao nešto u meni i počeo da me forsira, tako je sve krenulo uzlaznom putanjom. Mislim da je ta polusezona definitivno prekretnica u mojoj karijeri, jer sam tamo igrao fenomenalno i na više od 60 odsto utakmica imao sam dabl-dabl učinak. – ispričao je Raško ovaj zanimljvi detalj svoje košarkaške priče.

Karijera borbenog centra dalje se kretala po već poznatom obrascu: Hemofarm, Partizan, Crvena zvezda, španska Saragosa i na kraju belgijski klubovi Ostende i Šarloa. Kao igrač koji je nastupao za brojne srpske i inostrane klubove, Katić povlači jasnu paralelu između shvatanja košarke na ovim prostorima i van granica naše zemlje.

– U Srbiji, posebno u Partizanu i Zvezdi, gleda se samo pobeda, poraz nije opcija i on se doživljava maltene tragično. Sa druge strane, u inostranim klubovima je to sve jednostavnije i opuštenije, uz daleko manje pritiska. Tako da je daleko lakše igrati u inostranstvu, nego u Srbiji. – jasan je Katić.

Posebno poglavlje u Raškovoj karijeri predstavlja igranje za reprezentaciju. Za popularne “orlove” Raško je debitovao u 32. godini života na Evropskom prvenstvu u Sloveniji. Odluka selektora Saše Đorđevića da iskusnog centra uvrsti na reprezentativni spisak izazvala je negativne komentare određenog dela javnosti, ali se Raško na to nije obazirao, već je odličnim igrama u Sloveniji pokazao da apsolutno zaslužuje mesto u nacionalnom timu.

– To Evropsko prvenstvo ostalo mi je u izuzetno lepom sećanju. Moja porodica je bila u Kranjskoj gori tokom priprema i grupne faze takmičenja, čitava atmosfera bila je sjajna, a prvenstvo odlično organizovano. Nažalost, pogodilo se to da u četvrtfinalu naletimo na Špance, koji su imali žarku želju da nam se oduže za neke stvari iz prethodnih godina. Oni su u tom trenutku jednostavno bili mnogo bolji rival, tako da smo na kraju prvenstvo završili na sedmom mestu. – priseća se Katić.

Samo godinu dana kasnije Španija je bila domaćin Svetskog prvenstva. Raško prvobitno nije bio u planovima selektora Đorđevića za ovo takmičenje, ali je opet nizom nepredviđenih okolnosti u “minut do 12” uleteo na spisak putnika.

– Uoči tog takmičenja imao sam razgovar sa selektorom Sašom Đorđevićem, koji mi je predočio nameru da podmladi tim i zahvalio mi za sve što sam uradio za reprezentaciju u prethodnom periodu. Ja sam njegovu odluku primio bez negativnih emocija, budući da sam već tada bio svestan da sam postigao sve ono što sam želeo, kao i da momci poput Milutinova, Krstića i Raduljice, zaista zaslužuju da se nađu na tom spisku. Međutim, desilo se to da se Krstić povredio, a da Raduljica nije bio najspremniji, tako da me je Sale naknadno pozvao u reprezentaciju, i to u trenutku dok sam nadgledao građevinske radove na svojoj kući. Čim me je Sale pozvao, ja sam iako bez treninga odmah prihvatio poziv, isto kao što bih se sada, mada to možda zvuči pomalo komično, sa svojih 39 godina, ovako nespreman, odazvao pozivu u svakom trenutku. – kategoričan je naš sagovornik.

Dalje je istorija. U Španiji je naša reprezentacija dogurala do finala, gde je poražena od selekcije SAD. Na Raškovim grudima zasijala je srebrna medalja, kao najuzvišeniji trenutak karijere. I danas se on sa posebnim emocijima priseća tog događaja.

– To je nešto neopisivo, kao kada bih pokušao da dočaram neku vrhunsku sliku. Jednostavno, to čovek mora da doživi, ne može da prepriča. U profesionalnom smislu osvajanje medalje je zaista nemerljivo i sigurno nešto najlepše u mojoj sportskoj karijeri.

Igranje za reprezentaciju, prema Raškovim rečima, predstavlja krunu njegove karijere. Steći status državnog reprezentativca nešto je što svakom igraču pruža jedan poseban status i izdvaja ga u odnosu na ostale igrače.

– Nakon igranja za reprezentaciju, mnoge stvari su se promenile u mojoj glavi. Za mene lično dobiti prefiks “reprezentativac” ispred svog imena predstavlja nešto polusveto, nešto što igraču daje posebnu auru u tom košarkaškom svetu. Mnogi sjajni igrači nikada nisu imali priliku da zaigraju za reprezentaciju, tako da sam ja prezadvoljan što mi se pružila prilika da budem deo nacionalnog tima svoje zemlje.

I na kraju, logično pitanje: hoće li Raško po završetku karijere ostati u košarci ili će krenuti nekim drugim putem?

– Ja sam farmer (smeh). Krećem polako sa svojom farmom na selu, to je ono što me trenutno okupira. Ipak, ja sam čovek košarke i sigurno da ne mogu zatvoriti vrata daljem angažovanju u ovom sportu. Sve što je vezano sada za Radničkog je još uvek sveže za mene. Ako priča krene da se razvija u pravom smeru, sigurno ću ostati da pomognem klubu. – zaključio je ovaj razgovor iskusni centar, značajna uzdanica Radničkog u nastupajućoj sezoni.

Izvor i foto: SPD Radnički

1 thought on “Raško Katić – Skromni div lavljeg srca

  1. Nadam se da Kragujevčani nisu zaboravili kada je Raško onomad igrajući u dresovima blizanaca davao 200% svojih mogućnosti na utakmicama sa Radničkim Ja mu nikada neću zaboraviti i oprostiti udaranje po ruci Terika Vajda na final four-u u Laktašima pred izvođenje slobodnih bacanja (zato je dobio nadimak „crvena rukavica“). Jednom prilikom je na istu foru hteo da navuče i Biču u KG-u, ali mu nije prošla i može samo da zahvali igračima Radničkog što su sprečili Birači da mu sredi nos. Mislim da zbog ovih stvari nije zaslužio da nosi dres Radničkog, ma kakav on igrač bio i na stranu koliko može da pomogne klubu. Ponos ispred svega, nek igra kod blizanaca do penzije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *