Čardaš na šumadijski način

Prošlo je tačno sedam godina od kada je Odbojkaški klub Smeč 5 izborio plasman u Super ligu Srbije za odbojkašice. Bio je to vrhunac jedne lepe sportske priče, čije je prve stranice ispisao legendarni, sada već pokojni Dejan Brđović, koji je 2008. godine osnovao ovaj klub u kome su se afirmisale brojne mlade odbojkašice, a mnoge od njih su kasnije ostvarile i zapažene karijere u inostranstvu. U plejadi ovih igračica posebno se ističe jedna devojka – Sanja Kaličanin, kapiten i predvodnik najuspešnije generacije „smečerki“. Danas je Sanja član mađarskog Vašaša i jedan od najboljih blokera u tamošenjem šampionatu, ali i pored zavidne reputacije u međunarodnim okvirima, ona nikako ne zaboravlja svoje odbojkaške korene i priznaje da joj teško pada aktuelno stanje ženske odbojke u Kragujevcu.

Iako je odbojkom počela da se bavi prilično kasno, tek u sedamnaestoj godini života, Sanja je zahvaljujući velikoj želji za napretkom i idealnim fizičkim predispozicijama za ovaj sport, polako krčila put ka uspešnoj sportskoj karijeri.

– Oduvek sam bila veliki zaljubljenik u sport, baš kao i svi ostali članovi moje porodice. Odbojkom sam počela da se bavim rekreativno, po preporuci lekara, i nisam ni slutila da ću zaći u neke „ozbiljnije vode“ – otkriva Sanja na samom početku našeg razgovora.

Ljudi iz Smeča 5 su očigledno imali „njuh“ da prepoznaju potencijal visoke tinejdžerke, tako da je Sanja vrlo brzo dobila priliku u prvom timu. U to vreme, Smeč 5 je zajedno sa ekipom Radničkog predstavljao Kragujevac u Prvoj ligi za odbojkašice, drugom po snazi takmičenju u državi.

Obe ekipe su uglavnom tavorile u sredini tabele, a onda je usledila sezona 2012/13 u kojoj se sve promenilo. Pomenutom dvojcu u ovom stepenu takmičenja priključio se još jedan kragujevački klub Kraguj, i tako je počela neverovatna trka tri ekipe iz istog grada za to famozno prvo mesto koje je vodilo direktno u Super ligu.

Na kraju su prve kroz ciljnu ravninu prošle upravo „smečerke“, čime je grad Kragujevac po prvi put u istoriji dobio superligaša u konkurenciji odbojkašica. Predvodnik i kapiten ove sjajne generacije bila je upravo naša sagovornica, koju za ovaj period vežu jako lepe uspomene.

– Imala sam veliku čast da budem kapiten te ekipe Smeča koja je izborila plasman u Super ligu. To je bio izuzetno lep period u mojoj karijeri. Ako izuzmemo par starijih igračica, koje su nas pojačale po ulasku u Super ligu, većinu tadašnje ekipe činile su mlade igračice, bez značajnijeg iskustva. Treniralo se sa velikim entuzijazmom i u jednoj sjajnoj atmosferi – priseća se naša sagovornica ovog zlatnog perioda ženske odbojke u Kragujevcu.

Nažalost, Smeč 5 se u elitnom rangu takmičenja nije dugo zadržao. Sa samo dve pobede iz osamnaest odigranih mečeva, „smečerke“ su debitantsku sezonu u Super ligi okončale na poslednjoj poziciji, što je automatski značilo i povratak u prvoligaško društvo.

I od tog trenutka kreće finansijska kriza i sunovrat ovog kluba. Uzalud je Dejan Brđović pokušavao da pronađe bilo kakvo rešenje za opstanak kluba. Pominjala se čak i fuzija sa Radničkim, kao neka vrsta spasonosne ideje, ali do njene realizacije nije došlo. Epilog je bio jedini mogući – Smeč 5 morao je da odustane od takmičenja u Prvoj ligi Srbije i krene iz početka, od najnižeg ranga takmičenja.

Naravno, u jednoj takvoj vanrednoj situaciji, sve igračice dobile su „zeleno svetlo“ da promene sredinu, tako da se Sanja uskoro obrela u obrenovačkom Tentu, koji je tih godina slovio za jedan od najboljih klubova u Super ligi. O ekipi iz Obrenovca Sanja ima samo reči hvale i jedino žali što svoj boravak u Tentu nije zaokružila osvajanjem trofeja.

– U Obrenovac sam otišla u trenutku kada se grad oporavljao od posledica katastrofalnih poplava, koje su ga zadesile u maju 2014. godine. Hala u kojoj smo trebale da igramo bila je uništena, tako da smo trenirale u Ubu. I pored svih tih okolnosti, u ekipi je vladala sjajna atmosfera. Funkcionisali smo kao jedna velika i složna porodica. Uspele smo te sezone da dođemo do finala nacionalnog kupa, ali nam je i pored dobre igre u finalnoj utakmici, trofej ipak izmakao – sa setom u rečima konstatuje Sanja.

Trofeji su došli dve godine kasnije, kada je Sanja obukla dres staropazovačkog Jedinstva. Ekipa iz Stare Pazove je u sezoni 2016/17 osvojila Superkup i Kup Srbije, a malo je nedostojalo da se domogne triple krune, ali se u finalu plej-ofa isprečila beogradska Vizura.

Sa nepunih 28 godina, Sanja je sve više počela da razmišlja o odlasku u inostranstvo. Razborita i obazriva po prirodi, strpljivo je čekala pravu priliku, koja joj se vrlo brzo i ukazala, kada je dobila ponudu od strane mađarskog superligaša Fatuma.

– Sa Jedinstvom iz Stare Pazove imala sam priliku da u okviru CEV kupa igram protiv Bekeščabe, dugogodišnjeg šampiona Mađarske. Tom prilikom mogla sam da se uverim da je u Mađarskoj odbojka na jednom visokom nivou, kao i sama organizacija klubova. Pri tom sam čula dosta lepih stvari o odbojci u Mađarskoj od strane Tatjane Matić, koja je igrala za Bekeščabu, ali se spremala da pređe upravo u Fatum. Na kraju sam se prilično lako odlučila da pristupim Fatumu i mislim da nisam pogrešila u toj odluci – ocenila je iz današnje vizure svoj prelazak u Mađarsku naša sagovornica.

Naravno, svaki početak u inostranstvu je težak, a posebno teško pada rastanak od porodice, prijatelja, rodnog grada… Ipak, Sanja je vrlo brzo uspela da prevaziđe početnu krizu i aklimatizuje se na novu sredinu.

– Od prvog dana sam se osećala kao kod kuće. Mađari vole naš mentalitet, tako da sam se brzo adaptirala. Čak sam i jezik vrlo brzo uspela da savladam. Imala sam tu sreću da je sa mnom u ekipi bila još jedna srpska igračica, jedna od najboljih osoba koju sam upoznala u životu. Sada su nam se putevi razdvojili, ali smo i dalje podrška jedna drugoj, iako smo veliki rivali na terenu – ističe srpska internacionalka.

Nostalgija, ipak, ne popušta tako lako. I pored toga što se nalazi u „komšiluku“, nadomak rodne grude, Sanja često čezne za blizinom voljenih osoba.

– Svake godine je sve teže, moram da priznam. U toku sezone mogu eventualno da dođem za katolički Božić na par dana i to je to. Ali ipak, sve je to sastavni deo života profesionalnog sportiste i svesna sam da se ne može nigde stići bez odricanja – iskrena je naša sagovornica.

Debitantsku sezonu u dresu Fatuma, Sanja je krunisala osvajanjem Kupa Mađarske. Bio je to veliki podsticaj za njenu dalju karijeru u inostranstvu, koja se kretala u željenom smeru.

– U finalu smo igrali protiv Bekeščabe, po imenima kvalitetnijoj ekipi od nas. Mi smo uoči te utakmice dobile novog trenera, koji je uveo neke male promene u našoj igri, što se pokazalo kao dobitna kombinacija. Sigurno da mi je ovaj trofej, kao i svaki drugi, dosta značio na polju samopouzdanja, mada ja, ruku na srce, nikada nisam imala problem da pronađem motivaciju – napominje Sanja.

Titula je, pak, izmakla, iako je Fatum dva puta igrao u finalu plej-ofa…

– Oba finala smo izgubile zbog istog problema. Neke ključne igračice su u obe sezone imale problema u presudnim momentima. To je i bio jedan od razloga što sam na kraju odlučila promenim klub – priznaje Sanja.

Posle dve sezone u dresu Fatuma, Sanja je smatrala da je vreme za novi početak. Dogovorila je prelazak u jedan od nemačkih klubova, ali se čitava priča vremenom zakomplikovala i poprimila neželjen tok, tako da je naša sagovornica odlučila da ostane u Mađarskoj i potpiše za šampiona države, ekipu Vašaša.

– Čitava ta situacija oko mog odlaska u Nemačku predstavlja jednu ružnu stranu sporta, u koju su uključeni menadžeri, veze itd. Sve je bilo dogovoreno, dobila sam ugovor, ali je na kraju došlo do nekih propusta i promena. Ipak, ne žalim, jer sam našla svoje mesto u Vašašu. Oni čak nisu ni imali nameru da se pojačaju na mojoj poziciji, ali smo se i pored toga lako dogovorili o saradnji – tvrdi Kragujevčanka na „privremenom radu“ u Mađarskoj.

Sa Vašašem je Sanja dobila priliku da po prvi put u svojoj karijeri zaigra u Ligi šampiona, najkvalitetnijem klupskom takmičenju u Evropi. Bilo je to zaista vredno iskustvo za tridesetogodišnju Kragujevčanku, koje nikada neće iščeznuti iz njenog sećanja.

– To je sasvim drugačije takmičenje u odnosu na sva druga koja sam do tada igrala. Za nas prosečne igrače, to nije šansa koja se tako često i lako dobija. Bilo je magično, pogotovo što smo debitovale protiv Koneljana, najbolje ekipe na svetu, kojoj smo čak uspele da uzmemo bod – naglašava naša sagovornica.

Na domaćoj sceni, Vašaš je uspeo da se domogne trofeja u Kupu Mađarske, ali je njegov pohod ka drugoj uzastopnoj tituli prekinula pandemija koronavirusa.

– Pre početka sezone imala sam neku vrstu „dogovora“ sa trenerom. Pošto Vašaš dugi niz godina nije osvojio Kup Mađarske, a meni je kao po pravilu izmicala šampionska titula, očekivalo se da ja klubu donesem sreću u kup takmičenju, a oni meni u prvenstvu. Ja sam svoj deo „dogovora“ ispunila, a sada je na treneru da vrati „dug“ – sa osmehom konstatuje Sanja.

Ambicije Vašaša u narednoj sezoni su najviše moguće i podrazumevaju osvajanje duple krune, kao i što bolji rezultat u Evropi.

– Svaka sezona je nova prilika da se uradi ono što se nije uspelo u prethodnoj. Naravno da želimo oba trofeja, a iskreno se nadamo i plasmanu u grupnu fazu Lige šampiona, iako smo svesne da to neće biti lak zadatak. Čak i ako ne uspemo u toj našoj nameri, tu je CEV kup, takođe kvalitetno evropsko takmičenje – iznela je svoja očekivanja tridesetogodišnja odbojkašica.

Situacija sa koronavirusom negativno se odrazila na funkcionisanje mnogih evropskih klubova, pred kojima je prilično neizvesna budućnost. Zanimalo nas je kakva je situacija u susedstvu…

– Ovde je malo drugačije stanje. Bolja je organizacija, mada pojedini klubovi nisu uspeli da se izbore sa krizom. Svi se nadamo da će naredna sezona proteći bez trzavica i da će se klubovi konsolidovati – priželjkuje uzdanica mađarskog šampiona.

O stanju u srpskoj odbojci naša sagovornica nema baš visoko mišljenje. Smatra da Super liga više nije jaka kao ranije, što je prevashodno posledica nedostatka finansija.

– Čini mi se da ženska odbojka u Srbiji nije preterano zanimljiva sponzorima, što je velika greška. U Italiji se, recimo, bore za svoje klubove, dok se u Srbiji, i pored uspeha koje pravi reprezentacija, uglavnom ulaže u muške sportove, prvenstveno u fudbal, gde se ne sećam da smo napravili neki značajniji rezultat u poslednje vreme – smatra Sanja.

Posebno joj je teško kada vidi u kakvom se stanju nalazi ženska odbojka u Kragujevcu. Naime, grad na Lepenici već duži niz godina ne samo da nema predstavnika u najkvalitetnijem rangu takmičenja, već se kragujevački klubovi nalaze daleko na margini ženske odbojke u Srbiji.

– Mislim da Kragujevac, kao jedan od najvećih gradova u Srbiji, mora da ima žensku ekipu u Super ligi Srbije. Za tako nešto potrebno je dosta truda, rada i podrške od strane Grada. Možda je u trenutnoj situaciji najbolje rešenje da se napravi jedan dobro organizovan klub iza koga bi stala lokalna samouprava i koji bi vremenom napredovao do najvišeg ranga takmičenja. Iskreno, nisam optimista, ali se ipak nadam boljitku – zaključila je naš razgovor Sanja Kaličanin, svedok jednog lepog perioda procvata ženske odbojke u Kragujevcu, koga sve više pokriva koprena zaborava.

M. P.
Foto: Privatna arhiva Sanje Kaličanin