Pola veka od ulaska Radničkog u Prvu ligu SFRJ

Malom svečanošću na stadionu „Čika Dača“, danas je obeležena pedestogodišnjica od ulaska FK Radnički u Prvu ligu SFRJ. Fudbaleri ove generacije Radničkog i prijatelji kluba tom prilikom evocirali su uspomene na jedan od najznačajnijih trenutaka u 96-godišnjoj istoriji kluba sa „Čika Dače“.

Ta 1969. godina ostala je u večnom pamćenju svih poklonika fudbalske igre u Kragujevcu. Posle dva neuspešna pokušaja da se kvalifikuje za takmičenje u Prvoj saveznoj ligi posleratne Jugoslavije (1946. i 1957. godine), Radnički je kroz baraž utakmice sa Sutjeskom i Crvenkom uspeo da se domogne najvišeg ranga takmičenja.

Bio je to veliki trijumf jedne sjajne generacije kragujevačkih fudbalera, koja je nekoliko godina stasavala igrajući zajedno. Nažalost, većina ovih fudbalera nije više među živima, ali su oni koji su ostali u životu tu da posvedoče o jednoj veličanstvenoj i neponovljivoj fudbalskoj priči, o trenutku kada je ceo Kragujevac živeo za svoj Radnički.

Pola veka kasnije, na onom istom terenu kojim su nekada špartali i izmamljivali salve oduševljenja kragujevačke publike, ponovo su se našli Sava Paunović – Maršićanac, Ljubiša Đorđević – Munjoz, Slobodan Paunovski – Make, Vlada Vučković – Fazan i Vlada Radivojević – Čavka. U odsustvu direktora Aleksandra Simovića, članove čuvene generacije Radničkog dočekali su član uprave Željko Todorović i sekretari Darko Bradonjić i Ivan Berečić.

Ovom okupljanju prisustvovali su i Milenko Marjanović i Slavko Ristić, tadašnji navijači Radničkog, poznati hroničar kragujevačkog sporta Mića Ranković i doajen kragujevačkog sportskog novinarstva Kazimir Petrović.

Tom prilikom prisutnim fudbalerima su uručene i posebne zahvalnice povodom ovog velikog jubileja, kao mali znak pažnje i dokaz da FK Radnički 1923 ne zaboravlja ljude koji su ispisali zlatne stranice istorije kluba sa „Čika Dače“.

Nakon ovog protokolarnog dela svečanosti, nekadašnji fudbaleri Radničkog, sada već duboko u osmoj deceniji života, istrčali su na travnati teren stadiona „Čika Dača“, gde su emocije počele da bujaju, pa je pala i po neka suza, kao odraz nostalgije za nekim lepšim vremenima, kada su ovi umetnici u kopačkama činili Kragujevčane radosnim i ponosnim.

Najemotivniji je svakako bio Vlada Vučković – Fazan, gospodin izuzetnih manira, koji je pre pola veka činio bravure na golu Radničkog.

– Poseban je osećaj stajati ponovo na mestu gde sam doživeo svoje najlepše sportske trenutke. Dobro se sećam svih dobrih, ali i svih loših odbrana. Iskreno, pre dolaska na ovu svečanost nisam ni slutio koliko ću sve ovo emotivno da doživim. Još uvek ne mogu da verujem da je prošlo čak pedeset godina. – poručio je drhtavim glasom popularni Fazan.

Nekadašnji čuvar mreže Radničkog podvukao je činjenicu da je u prvoj postavi te ekipe iz 1969. godine bilo čak deset fudbalera iz Kragujevca, što je danas teško zamisliti kada je u pitanju bilo koji klub u evropskim okvirima. To je stvorilo određenu koheziju između igrača Radničkog i Kragujevčana, koji su se u potpunosti identifikovali sa klubom.

– Bila su to neka druga vremena, kada je čitav Kragujevac živeo za Radnički. Svi mi igrači i navijači međusobno smo se znali i družili, što je teško zamisliti u eri savremenog fudbala. Imate recimo slučaj da u Lesteru danas igraju samo dva Engleza, a nekada je bilo sasvim normalno da za jedan klub igraju igrači koji su rodom iz tog grada odakle je klub. To ne znači da su to bili zatvoreni klubovi, ali su okosnicu ekipe činili igrači iz grada iz koga je klub. – dodao je Vučković.

I Slobodan Paunovski, ubojito levo krilo tadašnje generacije Radničkog, nije mogao da zaustavi salvu uspomena na svoje igračke dane, a posebno na njegove klupske drugove koji su u međuvremenu napustili ovozemaljski svet.

– Emocije su pomešane, prvenstveno iz razloga što mojih šest tadašnjih saigrača i drugova više nisu živi. Bilo bi mnogo lepše i prijatnije da su i oni ovde sa nama. Moram napomenuti da je Radnički tada imao jednu od najboljih fudbalskih škola u zemlji iz koje su proizašli svi igrači koji su činili tu čuvenu generaciju iz 1969. godine. Dobro se sećam kada je ovde, na ovom stadionu, bilo 30 000 ljudi i takav osećaj se ne može rečima opisati. Isto tako, kada smo se vratili iz Crvenke, na platou kod suda dočekalo nas je 15 000 naših navijača. Ja sam u toj gužvi izgubio lanac i sat, ali ništa nije moglo da pomuti sjajan osećaj posle tog velikog uspeha. – priseća se Paunovski, koga su zbog veštih driblinga često poredili sa legendarnim asom Mančester Junajteda Džordžom Bestom.

Ljubiša Đorđević, kragujevačkim ljubiteljima fudbala poznat i po nadimku Munjoz, još uvek ne može da poveruje da je prošlo pola veka od te čuvene sezone, kada je Radnički izborio plasman u Prvu ligu SFRJ.

– Čini mi se kao da smo juče igrali ovde. Dobro se sećam da je ceo Kragujevac živeo za to da Radnički uđe u Prvu ligu. Stadion je bio ispunjen bukvalno do poslednjeg mesta i ja bih sve dao da se to vreme opet vrati. Ljudi iz okolnih mesta su pešice dolazili na stadion da gledaju Radnički. Vrlo dobro pamtim kakva je euforija vladala kada smo se vratili iz Crvenke. Bilo je tu ljudi ne samo iz Kragujevca, već i iz okoline, koji su se okupili da nas pozdrave i dočekaju. – ističe Munjoz.

Đorđević smatra da je ključan faktor uspeha ove generacija bio taj što su se igrači dobro poznavali i što su živeli maltene u komšiluku.

– To je bila vrlo homogena ekipa. Svi smo se dobro poznavali i živeli smo u krugu od najviše 15 km razdaljine. Upravo je to po meni bio glavni preduslov za sve ono što je ova generacija napravila. Vladalo je veliko jedinstvo ne samo među nama igračima, već u čitavom gradu. Tadašnji gradonačelnik Milanče Đoković, ljudi iz „Zastave“, svi su bili tu uz nas i pružali nam podršku. – pojašnjava Đorđević.

Temperamentni Vlada Radivojević – Čavka, čovek koji se na čuvenoj utakmici sa brazilskim Santosom jedini usudio da čuva najboljeg igrača sveta Pelea, takođe napominje da je drugarstvo u ekipi bilo izuzetno i da su svi igrači kao jedan disali za ovaj klub i grad.

– Drugarstvo je bilo neviđeno. Znali smo bukvalno napamet šta i kako treba da odigramo. Bili smo dobro pripremljeni, živeli smo i igrali za ovaj grad, a i on je živeo za nas. Ja još uvek čuvam avionsku kartu za Marsej, gde sam trebao da nastavim karijeru, ali nikada nisam ni pomišljao da odem iz svog grada kojim se ponosim. – otkriva Radivojević.

Popularni Čavka dobro se seća atmosfere nakon dolaska ekipe iz Crvenke, a posebno mu je u sećanju ostao jedan pomalo bizaran događaj, koji možda najbolje oslikava tadašnju euforiju među građanima Kragujevca.

– Nikada ne mogu da zaboravim jedan detalj sa tog dočeka kada je jedna žena šakom razbila čašu od dva deci i onda pokazala krvavu ruku uz reči: „To je moj Radnički“. – priseća se ovaj as Radničkog.

Sava Paunović, stameni centarfor i jedan od ljubimaca kragujevačke publike, takođe je osvežio sećanja na svoje igračke dane i ulazak Radničkog u Prvu ligu.

– Bilo je veliko zadovoljstvo igrati za Radnički u tom periodu i biti deo tog ogromnog uspeha. Sećam se da je stadion bio prepun, kao i da se po povratku iz Crvenke kod čuvenog oraha, na platou kod suda, okupio ogroman broj Kragujevčana kako bi nas pozdravili. To su svakako lepe uspomene koje u meni i dan-danas bude ogromne emocije. – tvrdi Paunović.

Nekadašnja prva haubica Radničkog napominje i razlike u poimanju fudbalske igre danas i pre pola veka.

– Sigurno da su danas uslovi za fudbalere bolji. Veći je standard, tereni su kvalitetniji, igra se brže, ali se sve vrti oko novca. Danas je fudbal postao profesija od koje ljudi žive. Mi smo pak igrali iz zadovoljstva i ljubavi prema fudbalu, ovom klubu i gradu Kragujevcu, tako da su to dva potpuno različita vremena i shvatanja fudbalske igre. – ocenio je Paunović.

SUSRET SA „CRVENIM ĐAVOLIMA“

U isto vreme dok su u službenim prostorijama stadiona „Čika Dača“ nekadašlji asovi Radničkog evocirali uspomene od pre 50 godina, na pomoćnom terenu sa veštačkom travom održavan je humanitarni fudbalski turnir „Crvenih đavola“, čiji je cilj bio prikupljanje novčanih sredstava za lečenje obolelog člana ove navijačke grupe Kuzme.

U cilju podržavanja ove plemenite akcije, nekadašnji fudbaleri Radničkog rešili su da izađu na pomoćni teren „Čika Dače“ i pozdrave „Crvene đavole“, koji su im otpozdravili u svom stilu, prigodnom navijačkom pesmom.

M. Pasuljević
Foto: N. Kotlajić