Boško Stamatović – Laktaši, iz ugla jednog navijača

Došao je i taj 25. april…i prošao, desili su se Laktaši, vratili smo se svi tužni, pretužni posle poraza zbog kojeg bukvalno osetite jaku fizčku bol u grudima i mišićima. Ne, ne brinite sa za mene, jesam u „kritičnim“ godinama ali nije predinfarktno stanje, isto su osetili i oni mlađi od mene, sa kojima sam u prethodnih 24 sata autobusom prešao oko 900 km da bi bio u Laktašima i prisustvovao događaju koji svakako ulazi u Kragujevačku sportsku istoriju.

Počeo sam od kraja, a početak je bio u četvrtak 25.04.2013. godine u praskozorje kada je kod „Rode“, našeg starog mesta za okupljanje pred „košarkaška“ putovanja počelo sabiranje navijača punih elana,  optimizma, želje. Mi ne bi bili Srbi kad bi sve bilo kao što je planirano, tako da smo krenuli sa jedan sat zakašnjenja, dovoljno da ceo dan pogledavamo na sat i proračunavamo da li stižemo na vreme.

Pri prelasku u Republiku Srpsku preuzela nas je njihova (iz Bijljine) policija, sa kojom smo uspostavili korektan odnos, šta više obećali su nam da će sve učniti da nas sprovedu do Laktaša bez kašnjenja, što su i učinili sprovodeći naš konvoj od tri autobusa pod rotacionim svetlima, znatno većom brzinom od dozvoljene i prolazeći kroz crvena svetla.

E onda dolazi događaj koji nam je u velikoj meri pokvario dotadašnje raspoloženje, stižemo na domak Laktaša na nekih dvadesetak kilometara, i onda konvoj autobusa dolazi na jedan veliki, od sunca užareni asfaltni parking okružen sa nekoliko manjih baraka i jednom velikom halom-hangarom u blizini. Samo je falila bodljikava žica da sve izgleda kao da smo došli u neki koncentracioni logor, ili na mesto predviđeno za snimanje nekog filma o Holokaustu. Tu nas čeka četa postrojenih policajaca u crnim oklopima koji takođe podsećaju na esesovce iz takvih filmova. Autobusi se parkiraju, prolaze dva-tri minuta, ništa se ne događa, pošto smo u busevima bez klime na žarkom suncu sa jako slabom ventilacijom molimo vozača da otvori vrata da se ne pogušimo, što on i čini.

Prvi do vrata, njih dvoje, troje izlaze među kojima i jedna žena, naša Slavica. Za one koji ne znaju „Mama Slavica“ kako je mlađi navijači zovu, je majka i supruga, jedno krhko i predobro stvorenje koje neće da sedne dok svima u autobusu ne napravi sendvič, pita ih da li su gladni, žedni treba li im što, žena koja je juče u autobusu kada je čula da je nekom mladiću potrebna krv za lečenje, odmah rekla: „Evo ja ću dati, a zvaću i moje prijatelje davaoce“.

Dakle samo što su njih troje izašli iz autobusa nekoliko oklopljenih policajaca (esesovaca) se  ustremljuje na njih, i bez objašnjenja počinje da ih udara pendrecima uz povike: „Natrag“ (Zurück). Oni se naravno bežeći vraćaju u autobus,(vagon logoraškog transporta).  U autobusu se događa provala besa, naročito što je udarac dobila i naša (Mama Slavica). Malo prisebniji smiruju ove mlađe nabijenije adrenalinom da ne izlaze na revanš, jer će biti još gore i da na utakmicu definitivno nećemo stići jer je do početka još dvadesetak minuta. Sve nas bole Slavičine suze koja plače ne zbog samog udarca i bola, već zbog toga što ga je dobila na pravdi Boga, i u svojoj Republici Srpskoj odakle je rodom, a prošla je Mađarsku, Sloveniju, Italiju navijajući za Radnički, gde su svuda navijači Radničkog primljeni i uvaženi kao ljudi. Onda shvatamo da smo stvarno u koncentracionom logoru, pogotovo kada policajci (esesovci) naređuju da žene (dece nije bilo, verovatno bi to važilo i za njih) izađu iz autobusa i njih odvajaju na stranu, a muškarci da u grupama po deset izlaze iz autobusa i da iznesu torbe i rančeve koje imaju. Mi to i činimo, policajci (esesovci) nešto traže po svakoj od torbi. U pravim logorima su tražili i odvajali novac, zlatne tabakere, satove, a šta su tražili ovi ja ne znam, ali nisu našli ništa što bi ih zanimalo, tako da sam se ja već bio uplašio da ne pitaju da li neko ima zlatne zube.

Posle takvog pretresa, sledeće naređenje je bilo da se postrojimo po deset u vrstu na sredini tog platoa, kao za streljanje. „Streljanje“ i počinje ali na sreću rafali ne idu iz „šarca“, već jedan od policajaca nas strelja video kamerom idući polako sa kraja na kraj vrste. Tada iz grla Šumadinaca „logoraša“, spontano i u početku tiho a onda sve jače i jače, do najačeg odjekuju stihovi pesme:“ Ne bi’ dao svoje selo, ni šajkaču,ni jeleče, pa ni kazan,od rakije, u kome se šljiva peče, Šumadijo,Šumadijo, ko bi tebe ostavio, Šumadijo oooj rodni kraju moj“! Na kraju na 3,2,1 iz naših grla se čuje i nekoliko puta gromoglasan povik: „Srpska“!, što smo bili dogovorili da bude pozdrav za navijače u dvorani kada budemo ulazili. Naši tamničari se zgledaju uz kisele osmehe, a na pitanje mog druga Pedje upućeno njima da li će sad stvarno da nas streljaju, uz opasku da smo iz Kragujevca gde je streljano 7000, i da znamo šta je to, jedan odgovara: „Nije bilo 7000, nego 2800, to je propaganda kao za Srebrenicu i 8000“.

Ja dobijam inspiraciju da i ja budem „pametan“, pa u duhu celog događaja izgovorih čuvenu rečenicu narodnog heroja Miloja Pavlovića: „Pucajte ja i sada držim čas“. Ne bih bio pošten kada ne bih rekao da se na licima mnogih policajaca videlo da im je neprijatno, zbog cele ove „logoraške“ procedure, pogotovu se to odnosi na policajce iz Bijeljine koji su nas dopratili od granice do „logora“, i koji su na kraju od nas dobili i nekoliko majci za uspomenu, zbog korektnog odnosa za razliku od Banjalučkih kolega.

Policajac koji je verovatno bio komandir ekipe koja nas je dopratila sa granice je čak rekao, komandiru Banjalučke ekipe: „Ne maltretirajte te momke, oni od granice dovde nisu ni jedan papir bacili na put, nisu zaslužili to“.Jedan od „naših“ policajaca nam se čak kasnije malo dalje od kolega „esesovaca“ i izvinjavao zbog udaraca koje je nekoliko nas uključujući i jednu ženu dobilo, rečima „ Shvatite kao što među vama na sto normalnih ima jedna dve budale, tako je i kod nas u policiji“. Nisam ništa rekao, ali sam pomislio u sebi: „Da, samo za razliku od vaših, nijedna od naših budala ne nosi pištolj, onaj dugački pendrek, i nema ovlašćenje da bije“.

Na kraju iste procedure za sva tri autobusa logoraška epizoda  se nije završila, već smo iako su znali da su za nas obezbeđene ulaznice ispred dvorane, policajci iz Banjaluke tražili da nam neko iz kluba donese karte iz Laktaša. Čekali smo novih desetak minuta zatvoreni u autobuse na paklenom suncu i kad su ulaznice najzad stigle krenuli smo za Laktaše gde na ulazu u dvoranu sledi ponovni pretres, gde svi predmeti koje imamo prolaze kroz pokretne trake, detektore kao na aerodromima.

Posle provere, trčeći se, pošto je utakmica već počela, penjemo na našu tribinu gde nas već čeka naših pedesetak drugara koji su kolima i na druge načine došli do Laktaša da bodre Radnički. Igrači na klupi nas pogledima sa osmehom pozdravljaju, vidi se da im je laknulo kad njihov „šesti igrač ulazi u igru“. Motivisani i ljubavlju prema našem klubu i tretmanom koji nam je priređen, počinjemo sa navijanjem kojim slobodno mogu da kažem da smo oduvali navijače Zvezde iz Republike Srpske (iz Beograda ih organizovano nije bilo). Naši igrači su igrali, srcem, nadahnuto, hazarderski sa spuštenim gardom, načinom kojim mi sa postojećim sastavom jedino i možemo da dobijemo Zvezdu. Muta je napravio odličnu taktiku, Rakočevića potpuno isključio iz igre, provocirao njihov šut zatvorio reket. Naši bekovi su potpuno nadigrali njihove, ali na kraju se ispostavilo da nismo mogli da zaustavimo Katića, Kragujevčanina koji je pokazalo se bio najbolji protivnički igrač.

Tragična završnica meča je već opisana u brojnim novinskim izveštajima, Fortuna nam je opet okrenula leđa, kraj meča je doneo veliku, na početku teksta već pomenutu duševnu i fizičku bol, a videlo se to i na licima igrača. Naš Dača, ljubimac navijača je sakrio lice pod dres dok su ga drugovi tešili, nije mogao da dođe sebi zbog promašenog zadnjeg šuta. A kako su bili samo srećni na dva minuta do kraja pri našem vođstvu od 7 poena, Sinovec je u jednom trenutku skočio sa klupe sa  njegovim dečačkim osmehom i stisnutim pesnicana, okrenuo se ka nama, i iako ništa nije rekao svi smo sa njegovog lica razumeli da nam je nemo rekao: „Ovo je i za vas, i vi ste to zaslužili“. Kako je na kraju meča bilo nama navijačima u dvorani to samo mi znamo, video sam i neke ozbiljne ljude da plaču, ali smo ne prvi put ove sezone smo svi stegli zube, i pozdravili naše igrače skandiranjem; „Radnčki i ništa više“!

Tada se opet događa nešto lepo, kao i u životu koji je protkan i lepim i ružnim stvarima, stiže nam „analgetik“ koji je tog trenutka ublažio našu bol, i to neočekivano „analgetik“ iz crveno – belog tabora. Naime  pošto su proslavili pobedu sa svojim navijačima, igrači Zvezde se upućuju ka tunelu za izalaz, a od njih se odvaja njihov kapiten IGOR RAKOĆEVIĆ, (pišem velikim slovima njegovo ime i prezime jer to zaslužuje), prilazi našoj tibini, staje ispred nje gleda u nas i desetak sekundi aplaudira tribini sa navijačima Radničkog, uz naravno isti takav otpozdrav. Time odaje priznanje i našem klubu na pruženoj igri, ali i navijačima Radničkog na privrženosti klubu i načinu na koji smo ga bodrili. Verujte to nam je mnogo značilo, taj divan ljudski, sportski potez bio je lek, lek koji nam je tog trenutka bukvalno ublažio bol. Bilo je nečeg epskog u tom činu, nešto kao kad Ahilej u dvoboju ubija Hektora, ali je svestan da je ubio velikog junaka i odaje mu počast, ili kada Marko Kraljević kada je pogubio Musu Kesedžiju kaže: „Jaoh mene do boga miloga, đe pogubih od sebe boljega“! Time što je uradio RAKOČEVIĆ je „kupio“ navijače Radničkog za sva vremena, pokazao nam je da i u surovom profesionalizmu ima ljudskosti i emocija, zato nemojte da se čudite kada na sledećem gostovanju u „Jezeru“ dobije gromoglasan aplauz.

Kakav je bio devetočasovni povratak kući, i kakva atmosfera u autobusu sa navijačima može se zamisliti. Tuga i neverica, analiziranje u stilu: „da je bilo ono, možda bi bilo ono, a ne bi bilo ovo“ Umoran sam, tog trenutka emocionalno ispražnjen da bih učestvovao u tim „analizama“, svestan da ništa neće promeniti. Postavljam sebi samom pitanje koji mi mnogi prijatelji, a i članovi porodice postavljaju, a koje se svodi na: „Šta sve to meni treba, tolika sekiracija, izgubljeno vreme, da li to priliči tvojim godinama“? Ne znam zašto ali u glavi mi odzvanja refren i melodija poznatog hita grupe Nazarth iz sedamdesetih prošlog veka „Love Hurts“ (Ljubav boli), i shvatam da je to u stvari odgovor, odgovor na gorepomenuto pitanje. Taj odgovor je: ljubav, a ljubav je iracionalna i slepa, i ona boli, i tera da da se uvek nadaš da zarad trenutaka sreće ispiješ i mnoge čaše žuči. U to, iz mraka u tišini usnulog autobusa čujem i Slavičine reči koje mi potvrđuju da sam našao odgovor, a te reči glase: „Ja im ništa ne zamjeram, volim ih i dalje, sada se treba izboriti za prvih četiri u našoj ligi, i ja ću ih pratiti i na sledećim gostovanjima i protiv Vizure i Vojvodine, sad im treba pomoći“  Te Slavičine reči, reči osobe koja je tog dana doživela sve što vam opisah, su bile melem za naše ranjene duše , koje mi  dokazaše da je LJUBAV prema našem klubu, ljubav koja boli, ali i da je ona to  što nas pokreće, i koja i kao svaka prava ljubav nikada ne bledi. Opet je pao dogovor da se ide na prvi, večerašnji trening, da se igrači podrže, da znaju da nisu sami, da smo uvek sa njima jer mi VOLIMO RADNIČKI – DRUGU LJUBAV NEMAMO! 

P.S Na kraju izvinite ako sam bio preopširan, kome je ovo zamorno ne mora da čita, ali mnogo je mojih drugova, navijačkih saboraca junaka ove priče insistiralo da iznesem sve ove detalje , priče u kojoj su i sami učestvovali,  a ja ih  sve volim i poštujem, a mislim i da zaslužuje sve ovo da se zna. Moram da kažem i da ja nisam novinar, ne pišem tekstove po narudžbi, toliko i toliko „šlajfni“, ja pišem kad osetim potrebu da nešto kažem, a ovog puta sve ovo je izašlo iz mene.

Piše: Boško Stamatović