Boško Stamatović – Iz ugla jednog navijača: Gradonačelniče, pomozite našoj svetinji!

Gospodine gradonačelniče Radomire Nikoliću,

mlad ste političar, a može se reći i vrlo uspešan političar, mereći po tome da ste sa nepunih četrdeset godina na čelu četvrtog po veličini grada i prve prestonice moderne Srbije. Verujem da se time vaši apetiti u političkoj karijeri ne zadovoljavaju i da želite da jednog dana budete i na nekoj još višoj funkciji, o čemu će u budućnosti odlučivati glasači na nekim demokratskim izborima. U svakom slučaju, nećete doživotno ostati gradonačelnik, i jednog dana žitelji ovog grada sudiće će o vama po delima koja ste ostavili iza sebe, kao i o onome što ste činili, ili niste činili, kao gradonačelnik.

Prvih nekoliko godina ljudi će vas se sećati po tome koliko ste ulica asfaltirali, kako su funkcionisala javna preduzeća, da li je za vreme vaše „vladavine“ funkcionisao gradski prevoz, da li su zimi čišćene ulice itd. Nekome ćete lično biti više simpatični, nekome manje, ali sve će to vremenom „prekriti snjegovi ruzmarin i šaš“, i generacije će o vama suditi po velikim stvarima koje jeste ili niste učinili.

A velika stvar za sve nas koji se osećamo Kragujevčanima i Šumadincima je naš Radnički, njegov opstanak i budućnost. Namerno ne kažem FK Radnički 1923, već samo „naš Radnički“, jer to je dovoljno da se zna na koji klub mislim. E pa, taj naš Radnički je osnovan pre više od devet burnih decenija u kojima je bilo i uspona i padova, prolazilo se i kroz ratove, i fudbalske i one druge, prave. Bili smo i na udaru politike i raznih mešetara, ali uvek smo mi Kragujevčani kao malo vode na dlanu čuvali ovaj naš Radnički i sačuvali ga do danas.

Svaki od prethodnih predsednika opštine, a kasnije gradonačelnika je u granicama svojih mogućnosti pomagao Radnički (izuzev jednog, a svi znaju ko je to, pa vas molim, nemojte i vi da budete u njegovom društvu). Mnogima je bila čast da budu viđeni na stadionu za vreme utakmica, da sede sa „rajom“ i da se zajedno raduju i tuguju, u zavisnosti od toga kako je Radnički te nedelje igrao. Milan Đoković, predsednik Skupštine opštine Kragujevca iz 1969. godine, pamti se po tome što je Radnički tada prvi put ušao u Prvu saveznu ligu. Borivoje Petrović je na čelu grada bio 1974. godine, kada se Radnički drugi put našao u eliti, a Veroljub Stevanović može da se pohvali da je bio gradonačelnik i 1998. i 2011. godine, kada se Radnički našao po treći i četvrti put u društvu najboljih klubova u zemlji.

Gospodine Nikoliću, nemojte da vas generacije upamte po tome da je za vreme vašeg mandata nestao naš Radnički, ponosni devedesetogodišnjak, koji je nadživeo predratnu, kasnije socijalističku, pa i skraćenu Jugoslaviju. Zar u našoj lepoj, demokratskoj i slobodnoj Srbiji da bude ugašen? A nestaće sasvim sigurno, ili će postojati samo na papiru i biti sveden na nivo seoskog kluba, ako se pokažu tačne najave da nećete budžetom grada odobriti sredstva za funkcionisanje kluba.

Ni najmanje ne hrabri ostavka vašeg bliskog saradnika, predsednika Skupštine grada, na mesto člana uprave kluba. On je trebalo da bude spona između grada i kluba. Znam, reći ćete, fudbalski klub je skupa igračka koja se ne jede i od koje se ne živi, ima i drugih većih problema. Tačno gospodine gradonačelniče, od Radničkog se ne živi – za Radnički se živi!

Radnički nije tikva bez korena. To je jedan od najstarijih fudbalskih klubova u zemlji, klub kroz koji je prošla plejada asova, legendi kluba i veliki broj reprezentativaca, od kojih je jedan, na koga smo jako ponosni, trenutno član reprezentacije Srbije. Radnički je klub koji je tridesetih godina prošlog veka ugošćavao prvake Rumunije „CFR- Bukurešt“, Mađarske „Nemzeti“, tadašnjeg prvaka države „HAŠK – Zagreb“ itd. I to ne samo ugošćavao, nego u antologijskim utakmicama i pobeđivao. Na nekadašnjem stadionu kod železničke stanice, Kragujevčani su tih godina gledali i veliki „Olimpik Marsej“. Posle „onog“ rata, na njegovu izričitu želju, travu u Šumaricama je osetio i slavni Pele sa svojim Santosom.

Poštovani gradonačelniče, morate shvatiti da Radnički nije javno komunalno preduzeće koje ne posluje pozitivno, pa ga treba ugasiti, Radnički je građanski duh ovoga grada, njegova kultura, nešto što ovaj grad čini posebnim. Njegovo gašenje je kao gašenje teatra „Joakim Vujić“, kao zatvaranje Prve kragujevačke gimnazije.

Možda ste vi političar koga ne nose emocije, koji ovo sve ne može da razume kao oni koji Radnički nose u srcu, i u njemu vide uspomenu na svoje dedove i očeve koji su nam Radnički ostavili u amanet, ali kao praktičnog političara vas podsećam da je Radnički jedna jaka i moćna emocija i ideja koja je na stadion, i to ne tako davno, dovodila desetine hiljada ljudi, koji su ujedno i glasači, a i poreski obveznici čijim novcem vi trenutno, zajedno sa vašim koalicionim partnerima, upravljate.

Imate veliku odgovornost pred budućim generacijama, a i sopstvenim potomcima. Nemojte ih izneveriti gospodine gradonačelniče, apelujem na vas u ime hiljada nas koji smo živi, ali i hiljada onih koji nisu, a ugradili su delić sebe u istoriju i budućnost Radničkog, bilo kao igrači, članovi uprava, navijači, simpatizeri…Zato vam molim: Ne dirajte nam svetinju, pomozite joj!

Za početak vas molim da obiđite prostorije kluba i posetite te momke koji se bore u izuzetno teškim uslovima za ponos i čast, vašu i našu, za crveni dres Radničkog i Kragujevac. Nema tamo skupih zvezda; sve su to dobri, skromni momci, naša deca, koja daju primer vršnjacima da treba imati cilj i pošteno se boriti za sebe i za ovaj grad. Oni su gore sami. Nema ni predsednika, ni uprave, nema ni najskromnije moguće plate već mesecima. Tu su samo oni i njihov trener koji pokušavaju nemoguće.

Ponesite im jednu kvalitetnu fudbalsku loptu – oni ih imaju samo tri. Verujem da to nije veliki izdatak za vas, a biće vam jako zahvalni. Verujem da će i razgovor sa njima uticati da Radnički ne pustite niz vodu i da će se u vama probuditi Kragujevčanin i Šumadinac. Slobodno ostvarite i političke poene time, nećemo vam zameriti. Ostanite upamćeni kao gradonačelnik koji je pružio ruku Radničkom u najtežim trenucima.

Piše: Boško Stamatović