Beleške jednog reportera: Vlaja kuče

Jedne divne majske večeri 1975.godine, fudbaleri Radničkog bili su na korak od osvajanja dragocenog boda u susretu s Dinamom u Zagrebu. Ekipi pod vođstvom trenera Zorana Ristića sve je polazilo za rukom, tačnije sve je funkicionisalo kako je zamišljeno.

Moćni Dinamo predvođen Senzenom, Vabecom i Kranjčarom u napadu bio je nemoćan pred odbranom „crvenih“ u kojoj su glavnu reč vodili golman Dika Stojanović, Ujka i Gudžula, pa Martin i Miša Manislavić. Odbrojavani su poslednji minuti susreta na Maksimiru kada je Radnički preko Mide Todorovića postigao gol ali ga je Sarajalija Ihtijarević poništio iz samo njemu znanih razloga.

To je dalo dodatnu snagu „plavima“ koji su krenuli svim silama ka golu Radničkog. Stoga je i trener kragujevačke ekipe Zoran Ristić na pet minuta pre kraja hteo da pojača odbranu, pa je umesto Dragana Simića  na teren poslao Branislava Vlajića, velikog borca i veoma zahvlanog igrača. Bio je uporan do krajnjih granica pa mu je i usledio nadimak  „kuče“. Dobio je zadatak da igra ispred Martina i Manislavića, da kvari napade, da pomogne još tih par minuta. Ali, Vlaja je imao svoju računicu u glavi.

Kako je utrčao na teren otišao je odmah na desno krilo, na poziju Simića, toliko daleko da trenera nije mogao ni da čuje, koji je promukao pozivajući ga na svoje mesto. Ništa nije vredelo, huk sa maksimirskih tribina bio je jači. I šta se desilo – naravno kazna. U 88. i 90. Dinamo je postigao dva gola i slavio sa 2:0 Šta se posle utakmice dešavalo u svlačionici, kako je reagovao Manislavić, bolje i da ne pričam.

Kad sam pred zoru, narednog dana vraćajući se iz Zagreba, ulazio u zgradu pritrča mi komšija, pravo iz lifta u zagrljaj. –Čestitam, čestitam, bod protiv Dinama je neverovatan uspeh, – samo peni komšija.

Idi, rekoh, čestitaj Vlaji i kupi novine da vidiš koji je rezultat. Naime, moj sused je tri minuta pre kraja, morao da ode do kupatila, stariji čovek, slaba bešika, tako da nije čuo kraj prenosa i ostao je u uverenju da je utakmica zavšena remijem – 0:0.

Piše: Kazimir Petrović