Beleške jednog reportera: Pobednik
Pripremajući se za Prvenstvo Evrope u košarci 1999.godine, državna reprezentacija je odigrala i dve utakmice sa Francuskom, u Kragujevcu i Kruševcu.
U Hali „Jezero“ puno do vrha, praznog sedišta nema, mnogi su stajali i na parketu. Interesovanje je prevazišlo sva očekivanja Košarkaškog saveza Jugoslavije – em dobra poseta, em navijanje na nivou. A pod obručima majstorije i jednog i drugog tima.
Dobra, neizvesna utakmica, pobednik se ne zna bukvalno do poslednjeg sekunda. I zaista prava drama u finišu. Kod vođstva Jugoslavije od jednog poena, sekundu-dve do kraja jedan igrač Francuske šutnu, bap ni manje ni više nego trojku. Koš regularan, pobeda Francuske. Međutim, kako se oglasila sirena, sudijama nije baš sve bilo jasno, pogotovu što su igrači Jugoslavije povikali da je vreme isteklo.
Dođoše sudije do zapisničkog stola a tu samo zapisničar, merilac vremena i spiker a to sam bio ja. Pitaju da li je ovako ili onako, slabo ih razumem, i zato samo pokažem, u najboljoj nameri, da je utakmica gotova. Oni moj gest (više je ličio na kraj borbe u boksu) shvate kao da je vreme isteklo i ponište koš. Pobeda Jugoslavije, protesti Francuza.
Nisam imao vremena da se zadržavam i čujem komentare, jer sam već rano ujutru morao da putujem sa fudbalerima Radničkog u Podgoricu. A tamo na utakmici sretnem kolegu koji čudom ne može da se načudi šta sam to uradio. Naime, on to saznao iz francuskih novina, iz L Ekipa, u kojima je sudija priznao da je za mene mislio da sam delegat utakmice i da zvanično reagujem.
Tako sam upisao reprezentativnu pobedu, međunarodnu, doduše prijateljska utakmica ali pobeda je pobeda.
Piše: Kazimir Petrović
