Beleške jednog reportera: Cobri
Slavko Sorgić, bokser, atletičar, vojnik, pesnik, robijaš, trener, uživalac nacionalne penzije, legenda Kragujevca o kome je već puno toga napisano, o kome se gotovo sve zna. Znam ga i ja dobro, znam o njemu što i drugi znaju, gledao sam ga u ringu, na treningu, sarađivao sa njim veoma uspešno, puno toga mi je ostalo u sećanju ali dve stvari nikada neću zaboraviti. Na prvi pogled totalno nevažne ali kad malo bolje razmislim i kako vreme odmiče počinjem da shvatam kakav je to čovek.
Ta dva događaja zbila su se na Kopaoniku jula 1989.godine, u kampu Sportskog društva „Radnički“ u kome je boravilo oko 200 talentovanih iz gotovo svih klubova. Bilo je kao na radnim akcijama – ustajanje, raport, dizanje zastave, treninzi, izleti, zabava… Jednog dana otišli smo do Bačišta i tamo, ko je hteo imao je priliku da jaše ponija. Zagorka Đorđević (sestra fudbalera Predraga Đorđevića, koji se proslavio u Olimpijakosu) da učini sinu stavila ga je na konjića. Sav srećan, mali Miša, jaše u krug ali odjednom počinje da se crveni, osipa, da se guši. Majka, medinska sestra (radni vek završila u sportskoj medicini) odmah je prepoznala alergiju (na konjsku dlaku). Nastade panika, šta da se radi, kod sebe niko nema protivsredstvo, ambulanta daleko. Ali nije ni daleko, ni teško Sorgiću. Dok smo se unezvereno i zbunjeno čudili, šta nas snađe, Cobri je uzeo Mišu u naručje i trkom preko brda do lekara. Kao da na leđa natovarite džak cementa i trčite po planini. Nadljudski napor. Stigao je na vreme. Miša je dobio spasonosnu injekciju, gušenje je prestalo, sve se na kraju dobro završilo. A da je minut-dva kasnio posledice bi bile tragične. Sreća bio je to Sorgić, koji iako je bio prevalio šesdesetu bio je u neverovatnoj snazi.
Drugi događaj je pokazao drugo lice Sorgića. U subotu veče legli smo svi kasnije, jer, zadržali smo se u druženju sa glumcem Miletom „Kigenom“ koji nam je na otvorenom uz vatru izveo monodramu „Led“. Uostalom znalo se, nedeljom se spavalo malo duže, nisu važila, inače, stroga pravila. Ali ne leži vraže. Pred zoru, pa nije bilo ni pola pet neko me budi i šapuće. – Ustani i pođi da ti nešto pokažem. Sav mamuran prepoznajem Sorgića koji je uporan da ne može više biti. Ustanem tiho, da ne probudim cimera i krenem za Sorgićem. Jeste leto ali bez dobre jakne nije se moglo. Posle jedno 200 metara kroz šumu stanemo na jednom sasvim malom proplanku.
– Slušaj, kaže Sorgić i pretvara se u uvo.
– Šta da slušam, Cobri hladno mi je i spava mi se.
– Pa zar ne čuješ ovu divotu od cvrkuta.
– Čujem pa šta.
– Uživaj.
A ptice se raspevale, samo bruji. Pomalja se i sunce, Cobri mi odrecitova dva-tri stiha neke njegove pesme, zatim ćutimo i slušamo još malo cvrkut i nazad u odmaralište na partiju-dve šaha, jer povratka u krevet nema.
Tako sam upoznao jednog Sorgića snažnog, odlučnog, hrabrog, plemenitog i onog drugog – nežnog, pesnika, ljubitelja prirode…
Piše: Kazimir Petrović
