Nikola Radovanović – budućnost srpskog šaha

Bio je šahovsko čudo od deteta, vanserijski talenat, koga je u carstvo ove magične igre uvela baka Milena. Ubrzo je ovaj petogodišnjak počeo da pobeđuje oca Dejana, rođake, komšije, svoje vršnjake, a kasnije i poznate srpske šahiste. Danas, Nikola Radovanović je dvadesetogodišnji internacionalni majstor iz Kragujevca, student Ekonomskog fakulteta i momak koji predstavlja budućnost srpskog šaha.

Teško je reći čime to šahovska boganja Kaisa vekovima privlači sebi nove vernike. Možda odgovor krije jedna stara izreka koja kaže da „u jednoj partiji šaha ima više avantura nego na svim morima sveta.“

Mnoge istorijske ličnosti bile su „inficirane“ ovom drevnom igrom, koja je nastale pre više od 2000 godina na prostorima današnje Indije. Karlo XII, Napoleon, Marks, Puškin, Turgenjev, Žan Žak Ruso, Čaplin, svi su oni bili zaraženi „šahovskim ludilom“.

Šah je svoje mesto nalazio u mnogim sferama umetnosti i društva. Recimo, određeni događaji iz svetske istorije, poput čuvene bitke kod Angore u kojoj je zarobljen Bajazit ili Napoleonov krah u pohodu na Rusiju, opisivani su uz pomoć šahovskih studija.

Scena iz filma „Sedmi pečat“

U jednom od najpoznatijih romana svetske knjževnosti „Flamanskom platnu“ radnja se vrti oko zagonetne partije šaha koja je mogla da preokrene istoriju Evrope. Ova igra je svoje mesto našla i na filmskom platnu. Scena iz Bergmanovog „Sedmog pečata“, u kojoj glavni junak i Smrt igraju šah dok raspravljaju o večnim pitanjima čovečanstva, ušla je u anale svetske kinematografije.

I onda, nije ni čudo što ova igra do dana današnjeg osvaja srca mnogih mališana, koji umesto lopte biraju šahovsku garnituru. Kolika ta ljubav prema šahu može da bude, najbolje govori primer našeg proslavljenog velemajstora Svetozara Gligorića. Kao siromašan dečkić on nije mogao sebi da priušti pravu šahovsku garnituru, ali se dosetio da uzme stare čepove od plute i od njih nožićem napravi šahovske figure, kako bi uživao u svojoj omiljenoj igri.

Tako je i petogodišnji Kragujevčanin Nikola Radovanović jednog leta pre petnaestak godina uplovio u magični svet igre na 64 polja. U njega ga je uvela baka Milena, čuvajući ga kod kuće dok su mu roditelji bili na poslu. Ubrzo, ovaj mališan počinje da pobeđuje svoje mnogo starije protivnike i tada je bilo jasno da se radi o izuzetnom talentu, pred kojim je velika budućnost.

Mali Nikola – šahovsko čudo od deteta (Foto: Privatna arhiva)

O Nikoli je počelo da se priča u šahovskim krugovima, za ovog talentovanog dečaka iz Kragujevca saznali su i mediji, a shodno toj pažnji rasla su i očekivanja.

– Mislim da cela ta atmosfera nije stvarala pritisak na mene, ali mi je možda na neki način sve to odmoglo, jer sam smatrao da ako sam talentovaniji od ostale dece ne moram raditi puno na šahu kao oni, što nije bilo potpuno ispravno. – priseća se Nikola.

Kafe „Režans“ u Parizu bio je šahovsko središte Evrope u 18. i 19. veku. Tu su se okupljali poznati šahovski majstori, poput Morfija, Andersena i Filidora, ali i razni kibiceri, paceri, svi oni koji su bili ludi za ovom igrom.

Poput kafea „Režans“, ali na lokalnom nivou, sada već oronula zgrada u kojoj se nalaze prostorije Šah kluba Radnički decenijama unazad predstavlja stecište kragujevačkih ljubitelja šaha. U te prostorije, gde se već na samom ulazu iza tapaciranih vrata oseti miris šahovskih stolova i figura, pomešan za žagorom Kragujevčana koji „oru“ po šahovskim tablama, Nikolu je uveo FIDE majstor Branko Komnenić, njegov prvi šahovski učitelj.

Tako je krenula karijera mladog Radovanovića, koji će u narednim godinama nizati uspehe na različitim takmičenjima. Osvojeno prvo mesto na šahovskoj olimpijadi za mlade do 16 godina, uz izboren status omladinskog reprezentativca, zatim višestruki trijumfi na kadetskim prvenstvima Srbije i učešće na brojnim Evropskim i Svetskim kadetskim prvenstavima, samo su neki od brojnih Nikolinih uspeha do sada.

Sa kadetskog prvenstva Srbije 2014. godine (Foto: ŠSS)

Sve ove uspehe Nikola je postigao marljivim radom, uspevajući da uskladi šahovske i školske obaveze. To nije bilo moguće bez podrške profesora, ali i Nikolinih vršnjaka, koji su mu se najčešće divili.

– Moji drugari su različito gledali na to. Dok su se neki divili kako mogu igrati partiju po 6-7 sati, videti po 15 poteza unapred, bilo je i drugih koji su pričali „kakav je to sport, samo sediš i pomeras figure“, ali takvih nije bilo puno. U školi sam obično uspevao da postignem sve obaveze. U tome su mi dosta pomagali profesori, pošto je većina njih poštovala to čime se bavim, pa su mi davali vremena da naučim šta je potrebno kada se vratim sa turnira. Naravno, bilo je i onih koji su mislili da je to bezveze i upravo zbog toga su voleli malo više da me muče, ali to je druga priča. – kaže Nikola.

Sa omladinskog prvenstva Srbije 2015. godine (Foto: ŠSS)

Šah zahteva puno rada, analiza, priprema… Mnogi ljudi i ne shvataju koliko je teška i iscrpljujuća priprema za jedan turnir.

– Šah radim svaki dan. Nemam tačno određeno vreme, već jednostavno radim onoliko koliko mi to obaveze dozvoljavaju, s obzirom da sam student na Ekonomskom fakutletu u Kragujevcu, tako da je u posolednje vreme baš teško uskladiti obaveze na fakultetu sa šahom. Pripreme za turnir su obično mnogo teže nego što to ljudi koji ne igraju šah zamišljaju. Danas svi igrači imaju dostupnu bazu podataka gde mogu videti moje partije kako igram i šta igram, tako da se mogu lako pripremiti. Zbog toga za svaki novi turnir ja moram da promenim svoj način igre, da promenim mnoga otvaranja koja igram, zatim negde da pronađem pojačanje ako je to neophodno i jos puno drugih stvari.

Naravno, šah je i svojevrsna igra nerava, pa je zato neophodna mirnoća i velika mentalna snaga kako bi se izdržala naporna bitka na šahovskoj ploči i iz nje izašao kao pobednik.

– Mislim da je mentalna stabilnost u šahu veoma bitna iz veoma prostog razloga jer ako izgubite partiju, uvek je teško igrati narednu i pobediti. Naravno da je teško vratiti se posle svake izgubljene partije, ali ako ste mentalno dovoljno stabilni i zaboravite na tu izgubljenu partiju, mnogo je lakše igrati narednu. Takođe, mislim da je za vreme partije jako bitno ne davati vidljive signale svome protivniku, u smislu da ste pogrešili ili mislite da ste bolji. Jednostavno treba ostati fokusiran na partiju i naravno posmatrati protivnikove reakcije jer ako ih on vidljivo daje, mogu vam otkriti mnogo toga o tome kako on razmišlja. Poslednjih godina partije traju sve duže i sve su napornije, tako da mislim da je i u šahu veoma bitna fizička kondicija, ma koliko to zvučalo čudno, zato što nije nimalo lako izdržati veliku količinu nervoze i stresa koja se javlja u jednoj partiji.

Partija tenisa sa Bojanom Jovanovićem (Foto: Privatna arhiva)

Značaj fizičke kondicije u šahu, kao neke vrste „ventila“, odavno je prepoznat od strane šahista. Tako su se recimo naši poznati velemajstori Svetozar Gligorić i Petar Trifunović u slobodno vreme bavili boksom, dok je nekadašnji svetski prvak Mihail Botvinik praktikovao duge šetnje na periferiji Moskve. I Nikola ima svoje načine kako da „izbistri glavu“…

– Posle napornih partija volim da prošetam, malo se opustim, odem na piće sa drugarima i drugaricama, kako bih jednostavno malo odmorio glavu od šaha. Takođe, volim da slušam muziku. Pred partiju se uvek odlično opustim slušajući Zdravka Čolica ili nešto slično.

Jedna od lepših strana učešća na napornim šahovskim turnirima, jeste i mogućnost putovanja, da se upoznaju novi gradovi, zemlje, kultura, običaji…Naš sagovornik se dobrano zamislio pri pokušaju da nam odgovori na pitanje koji grad i koja zemlja su na njega ostavili najpozitivniji utisak.

– To je veoma teško pitanje, s obzirom da svaka zemlja poseduje nešto posebno čime vas očarava. Budući da sam sa izuzetkom Australije bio na svim kontinentima, recimo da je Prag na mene ostavio veoma lep utisak, kao starinski grad sa dosta zamkova i interesantnih objekata. Naravno, moram pomenuti i Dubai, pošto je taj grad zaista fantastičan i dok sam tamo igrao turnir zaista sam se sjajno osećao. – otkriva Nikola.

Vraćamo se ponovo na samu šahovsku igru. Zanimalo nas je da li je Nikola više poklonik napadačkog, kombinatornog načina igre, koji je proslavio igrače poput Morfija, Maršala, Talja, Bronštajna, ili pak teži pozicionoj igri.

– Pošto kažu da šah oslikava kakav vam je karakter i u životu, ja sam kao mlađi bio prilično nemiran, tako da sam i u šahu uvek voleo da igram agresivno i napadački. Naravno, nekada vam jednostavno pozicija na tabli to ne dozvoljava, pa se onda mora igrati i poziciono. – priznaje naš sagovornik.

Na pitanje ko je po njemu najbolji šahista svih vremena, Nikolin odgovor je nedvosmislen – to je Gari Kasparov.

– Među šahsitima vladaju različita mišljenja po tom pitanju, ali po meni to je Gari Kasparov, zato što je on prvi uveo isključivo napadački stil igre. On je u to vreme bio i teorijski najspremniji šahista, tako da kada bih morao da biram ko je najbolji šahista svih vremena, to bi po meni bio on.

Gari Kasparov – trinaesti prvak sveta u šahu

Upravo je Kasparov bio prvi svetski prvak u šahu koji je 1996. godine odigrao meč protiv jednog računarskog programa, pod nazivom „Deep Blue“. Dvadeset godina kasnije računarski programi u velikoj meri olakšavaju savremenim šahistima analize partija i brojnih varijanti u šahovskim otvaranjima. To je drastično smanjilo broj grešaka, naročito u otvaranju, ali se sa druge strane postavlja pitanje da li je to u izvesnoj meri ubilo svu lepotu šaha, koja se ugledala u lucidnim idejama i sjajnim kombinacijama. Nikolino mišljenje je po ovom pitanju podeljeno.

– Mislim da upotreba računara u šahu ima svoje dobre i svoje loše strane. Dok se ranije do informacija o raznim novostima i otvaranjima dolazilo veoma teško, preko raznih literatura, danas je to veoma lak posao uz pomoć računara. Današnji rad na šahu i pripreme za partiju gotovo da su nezamislive bez računara, ali u svakom slucaju mislim da je upotreba računara podigla nivo igre u šahu i omogućila mladim šahistima da mnogo lakše napreduju nego ranije.

Mnogi današnji šahisti se bore protiv već unapred iskalkulisanih varijanti u šahovskoj teoriji i „izvlače iz rukava“ neka pomalo zaboravljena otvaranja, poput Kraljevog ili Evansovog gambita. Da li u pitanju neka vrsta pobune protiv računara ili nešto drugo? Nikola smatra da je po sredi namera da se protivnik iznenadi, što i on sam često praktikuje.

– Danas je to veoma čest slucaj. Ali mislim da nije u pitanju pobuna šahista protiv računara, nego da jednostavno današnji igrači, posebno protiv slabijih protivnika, ne žele ući u glavne varijante koje su do detalja proanalizirane zahvaljujuci računarima, već biraju malo sporednije i starije varijante koje nisu previše u modi, da bi time izbacili protivnika iz pripreme. I ja sam često koristim tu taktiku. – kaže Nikola.

Zanimalo nas je i koju bi šahovsku literaturu naš sagovornik preporučio ljubiteljima šaha. On se odlučio za dve knjige…

– Ima dosta interesantnih i korisnih šahovskih knjiga, ali recimo da bih preporučio Nimcovičevu knjigu „Moj sistem“, kao i knjigu „Strategija zavrsnice“ koju je napisao Sereševski. Iz ličnog iskustva, sa sigurnošću mogu reći da ove knjige mogu dosta podići nivo šahovskog znanja svakome ko ih pročita.

Nikolini planovi za budućnost usmereni su na sticanje velemajstorske titule. U planu mu je i nastup na nekoliko interesantnih turnira.

– Trenutno se pripremam za otvoren turnir u Turskoj, u mestu Ordu. Inače, planiram da se posvetim šahu možda i više nego ikada ranije, kako bih što pre uspeo da osvojim titulu velemajstora, o kojoj svaki mladi šahista sanja. Naravno, kada krene letnji period, dolazi i mnogo jakih i lepih turnira, kao i početak liga za klubove širom Evrope.

Ekipa Radnički-Vodovoda sa ekipnog prvenstva centralne Srbije prošle godine (Foto: N. Radosavljević)

Za sam kraj našeg razgovora dotakli smo se Šahovskog kluba Radnički-Vodovod, nekadašnjeg ekipnog prvaka države, koji trenutno nastupa u Prvoj ligi centralne Srbije. Naš sagovornik je ubeđen da za ovaj klub dolaze bolja vremena…

– Mislim da je ekipa Radnički-Vodovoda veoma blizu povratka u Prvu ligu Srbije. Prošle godine su nijanse odlučivale da li ćemo u Prvu ligu ući mi ili ekipa iz Paraćina. Nažalost, sreća je bila na njihovoj strani, tako da smo mi ostali na drugom mestu, ali je i to bio ogroman uspeh, s obzirom da je u našoj ekipi samo na prvoj tabli igrao strani igrač iz Bugarske, dok su svi ostali članovi ekipe bili Kragujevčani.

Ove godine, uz malo jačeg stranca na prvoj tabli, i uz čuvenog kragujevačkog velemajstora Dragana Barlova koji je prošle godine bio sprečen da igra ligu, naša ekipa ima velike sanse da uđe u Prvu ligu Srbije. Sledeće godine braća Radović, Janko i Luka, i ja, bićemo još stariji i iskusniji, a samim tim i bolji, tako da ako sve bude bilo u najboljem redu, mislim da ekipu Radnickog-Vodovoda, kao i kragujevački šah čeka svetla buducnost – zaključio je u optimističnom tonu Nikola Radovanović, momak koji predstavlja budućnost našeg šaha, neko ko će se jednog dana verovatno popeti na pijadestal namenjen najboljem srpskom šahisti i ko će slavu Kragujevca i Srbije pronosti širom šahovske planete.

NAVARA NAJTEŽI PROTIVNIK

Na pitanje ko mu je bio najteži provnik sa kojim je igrao, Nikola ističe češkog velemajstora Davida Navaru.

– Moj najteži protivnik sa kojim sam do sada igrao je češki velemajstor David Navara, koji je u to vreme bio 24. igrač na svetu. Susret se dogodio na Kupu evropskih šampiona u Novom Sadu i bio sam veoma srećan kada sam shvatio da ću imati priliku da igram sa igračem takvog rejtinga. Partija se završila remijem, mada moram priznati da sam imao i malu dozu sreće u toj partiji da ostanem neporažen. – priseća se Radovanović.

Partija sa Navarom (Foto: Privatna arhiva)

NAJSLAĐA POBEDA PROTIV VELEMAJSTORA NIKOLIĆA

Kao svoju najdražu pobedu, Nikola ističe partiju protiv čuvenog velemajstora Predraga Nikolića. Ta partija je našem sagovorniku ostala u posebnom sećanju.

– Bilo je zaista veoma dragih i sjajnih pobeda, ali recimo da ću izdvojiti pobedu protiv legende jugoslovenskog i bosanskog šaha, velemajstora Predraga Nikolića, koji je svojevremeno bio među deset najboljih igrača na svetu i koji i dan-danas igra fantastično. Mislim da tu partiju nikada necu zaboraviti.

M. Pasuljević