Marija Lojpur: Rukomet je moja ljubav
Njena sportska karijera kretala se munjevitom brzinom. Od devojčice koja se sa rukometnim pravilima prvi put upoznala na času fizičkog u osnovnoj školi, do državne reprezentativke sa srebrnom medaljom oko vrata. Po završetku igračke karijere, rešila je da ostane u rukometu, ovoga puta u drugačijoj ulozi, a sa podjednakim elanom da svoje ogromno iskustvo prenese na mlađe naraštaje i pruži značajan doprinos daljem razvoju kragujevačkog rukometa.
Marija Lojpur je poput remorkera, osoba koja svojom neiscrpnom energijom pokreće stvari sa mrtve tačke i usmerava ih u pravom smeru. Ona nema nameru da živi na račun stare slave, za nju je svaki dan novi izazov i tu svoju jedinstvenu auru prenosi na sve ljude u blizini, podstičući ih da uvek daju svoj maksimum i budu najbolji u onome što rade.
Početak ove decenije doneo je procvat rukometa u Kragujevcu. Muška ekipa Rukometnog kluba Radnički okitila se zvanjem vicešampiona Srbije, predstavljala je našu zemlju u regionalnoj SEHA ligi i u dva navrata igrala četvrtfinale Čelendž kupa. Dame su osvojile dve uzastopne titule prvaka Srbije i jedan trofej pobednika Kupa Srbije, uz učešće u brojnim evropskim takmičenjima.
A onda, preko noći, kao da je sve odjednom stalo. Rukometni klub Radnički krenuo je da klizi niz liticu, i to svetlosnom brzinom. Na kraju sezone 2015/16, muška ekipa je ispala iz Super lige, devojke su izgubile borbu za titulu, a sam klub je upao u vrtlog finansijske krize, kojoj se nije nazirao kraj.
Bio je to period možda i najveće krize rukometnog sporta u gradu na Lepenici. Srećom, grupa entuzijasta, na čelu sa Stavrom Raškovićem, nije dozvolila najgori mogući scenario, pa je leta 2016. godine počela nova rukometna priča, ovoga puta na zdravim osnovama i sa dugoročnom strategijom, koja je za cilj imala stabilizaciju kluba na duže staze i formiranje igračke baze od mladih kragujevačkih rukometaša i rukometašica, koji bi postepenim napretkom vratili Kragujevac na veliku rukometnu scenu Srbije. Za realizaciju ovog kompleksnog zadatka bilo je potrebno odabrati prave ljude, koji dobro znaju kako se postaje uspešan sportista i kvalitetan čovek. U taj profil se odlično uklapala Marija Lojpur, koja je pred sam kraj svoje igračke karijere dobila poziv da se priključi rukometnoj porodici Radničkog.
I zaista, Marija je neko ko vrlo dobro šta je sve potrebno da bi se postao veliki sportski as. Njena ljubav prema rukometu datira još iz školskih dana, kada je po prvi put imala priliku da se upozna sa svim čarima ovog sporta, koji joj momentalno osvojio srce. Dileme nije bilo: mala Marija je po svaku cenu poželela da postane rukometašica.
U petom razredu osnovne škole, na jedan čas fizičkog vaspitanja došli su treneri iz Rukometnog kluba Kragujevac i izabrali 5-6 srećnih devojčica, među kojima sam bila i ja. To isto veče posle prvog treninga rekla sam majci da želim da odustanem od folklora i počnem da treniram rukomet, priseća se svojih rukometnih početaka Marija Lojpur.
Prolazile su godine, Marija je u međuvremenu završila Prvu kragujevačku gimnaziju i izrazila želju da upiše DIF u Beogradu. Međutim, finansijski uslovi su je onemogućili u toj nameri, tako da je upisala Ekonomski fakultet u Kragujevcu.
Ubrzo su Marijin talenat uočili ljudi iz beogradskog kluba Radnički Jugopetrol, koji su poželeli da je dovedu u svoje redove. Bila je to velika odluka za Mariju i njenu porodicu, ali je još jednom ljubav prema rukometu preovladala. Mlada Kragujevčanka je spakovala kofere i preselila se u Beograd, gde se po prvi put susrela sa životom profesionalnog sportiste.
Došla sam u Beograd, u Cvijićevu na Crvenom krstu, gde je bio smeštaj za nas igračice iz drugih gradova. Takvo zajedništvo i druženje, to je bilo stvarno nešto neverovatno. U početku mi je naravno nedostajala kuća i porodica, ali sam se brzo navikla, jer kada nešto voliš, onda ti ništa nije teško. Uslovi za trening, sagračice, sve je bilo fenomenalno. Ja sam bila među najmlađima u ekipi i bilo mi je sasvim normalno da ponesem lopte na trening, da donesem vodu, ponesem lepak itd. Tada se poštovala ta hijerahija u ekipi, što danas, nažalost, nije slučaj.
U Radničkom je Marija provela dve lepe sezone i učestovovala u osvajanju trofeja u nacionalnom kupu. U međuvremenu je debitovala za juniorsku reprezentaciju Srbije i Crne Gore na Svetskom prvenstvu u Makedoniji. Naredna stanica u Marijinoj igračkoj karijeri bio je još jedan beogradski klub – Humel, koji je u tom trenutku bio u ekspanziji, okupivši mlade, perspektivne igračice, pod trenerskom palicom sadašnjeg selektora ženske reprezentacije Srbije Ljube Obradovića.
U Humelu sam dosta napredovala kao igračica i naučila prave vrednosti koje jedan sportista mora da poseduje. Ta disciplina koja je vladala u klubu mnogo mi je pomogla da se razvijem dalje, ne samo kao sportista, već i kao čovek, ističe Marija, koja je sa Humelom osvojila još jedan trofej u kup takmičenju.
Naredni korak, logično, bio je odlazak u inostranstvo. Kada je stigao poziv Aristoplomana iz Ferare, Marija nije ni sekund oklevala, već ga je oberučke prihvatila.
Naišla sam na veoma srdačan prijem u Ferari. Tadašnji trener Željko Privić mi je mnogo pomogao u procesu sporazumevanja sa saigračicama, koje su se uglavnom služile italijanskim jezikom, dok sam ja govorila samo engleski. Bilo mi je izuzetno lepo tamo, posebno jer mi se pružila prilika da dosta putujem, što sam oduvek želela, ističe naša sagovornica.
Marija je u Italiji provela pet sezona, istakavši se odličnim igrama. Kako sama tvrdi, najlepše iskustvo doživela je u dresu Nuora, kluba iz malog gradića na Sardiniji.
Sardinija je ostrvo na koje bih poželela svakog trenutka da se vratim. Ta divlja, netaknuta priroda, leto koje traje skoro devet meseci i ljudi koji su poput nas, tako srdačni, druželjubivi i otvoreni. Teško mi je palo kada su čelnici lige odlučili da smanje broj stranih igračica u klubovima sa tri na jednu. S obzirom da sam ja igrala na poziciji pivota, a da su klubovi uglavnom težili da imaju strankinje na bekovskoj poziciji, bilo mi je jasno da se približio trenutak rastanka, setno će Marija.
Teška srca, ali sa divnim uspomenama koje nemaju cenu, Marija je spakovala stvari i vratila se u Srbiju, u ekipu Jagodine, za koju je u tom periodu nastupalo nekoliko njenih nekadašnjih saigračica iz Humela.
U početku mi je bilo teže da se ponovo prilagodim načinu rada u Srbiji, koji je znatno intezivniji u odnosu na Italiju. Imala sam u tom trenutku 28 godina, bila sam u punoj igračkoj snazi i žarko sam želela da dospem na spisak kandidatkinja za predstojeće Evropsko prvenstvo u Beogradu. Zbog toga sam svaku utakmicu igrala sa maksimalnom posvećenošću.
Jagodina je tu sezonu završila na drugoj poziciji u Super ligi Srbije, iza neprikosnovenog Zaječara, a Marija je odličnim igrama privukla pažnju tadašnjeg selektora Saše Boškovića i dospela na spisak reprezentativki. Umesto da svoju dobru sezonu kruniše zapaženim nastupom na Evropskom prvenstvu, sudbina se žestoko poigrala sa Marijom, koja je zbog teške povrede bila prinuđena da ovo takmičenje isprati sa tribina.
To je trebalo da bude moje drugo učešće na Evropskim prvenstvima, pošto sam prethodno 2004. godine kao mlada igračica branila boje Srbije i Crne Gore u Mađarskoj. Nažalost, šest dana pred početak takmičenja ja sam doživela rupturu lista. Ljudi iz Rukometnog saveza Srbije su učinili sve što je bilo u njihovoj moći da se što pre oporavim, ali uzalud. Na moju veliku žalost, ja nisam zaigrala ni jedan minut na tom prvenstvu, koje smo završili na četvrtom mestu, što je najbolji plasman naše ženske rukometne reprezentacije u istoriji evropskih prvenstava.
Kao rođeni borac, Marija ni nakon ovog peha sa povredom nije klonula duhom. Naprotiv, to ju je dodatno motivisalo da se što bolje pripremi za predstojeće Svetsko prvenstvo, koje je takođe trebalo da se održi u našoj zemlji.
U međuvremenu, dres Jagodine zamenila je bojama skopskog Vardara, koga je u tom periodu preuzeo ruski milijarder Sergej Samsonenko. Bio je to početak vrtoglavog uspona kluba iz Skoplja, koji je već naredne sezone zaigrao na Fajnal-foru Lige šampiona.
U Vardar sam stigla u avgustu 2012. godine. Kada je na polusezoni za trenera imenovana proslavljena rukometašica Indira Kastratović, u klub su polako počele da pristižu vrhunske igračice, poput Maje Zebić, Begone Hernandez itd. U toj prvoj sezoni igrale smo Kup Kupova i osvojile titulu prvaka Makedonije, čime smo stekle pravo nastupa u Ligi šampiona naredne sezone. Odmah na početku druge sezone, u klub su stigle Andrea Lekić, Jovanka Radičević, Alison Pino, Amendin Lejno, dakle, izuzetne igračice. Već u tom prvom učešću u Ligi šampiona stigle smo do Fajnal-fora, koji je igran u Budimpešti, pred publikom koja živi za rukomet. Nikada do toda nisam igrala u takvoj atmosferi, to je za bilo nezaboravno. Turnir smo okončale na trećem mestu, posle poraza u polufinalu od podgoričke Budućnosti, ali smo zato u utakmici za treće mesto pobedile danski Midtjiland, priseća se Lojpurova.
Godinu dana nakon Evropskog prvenstva, Srbija je ugostila i najbolje reprezentacije sveta. Nakon četvrtog mesta na prvenstvu Starog kontinenta, apetiti rukometne javnosti u Srbiji su porasli, pa se sa pravom očekivala medalja na Svetskom prvenstvu. I zaista, naša selekcija bila je uigrana i spremna da se upusti u borbu za medalju.
Bila je to maltene ona ista ekipa koja je godinu dana ranije osvojila četvrto mesto na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Dobro smo se poznavale, imale smo odličnu hemiju u timu, a pri tom nam je i Rukometni savez Srbije obezbedio sjajne uslove za pripreme. Bile smo veoma motivisane da se domognemo medalje pred svojom publikom i sve smo podredile ostvarenju tog cilja.
Konkurencija je bila jaka, dosta kvalitetnih reprezentacija, ali su naše devojke, nošene podrškom sa tribina, rušile sve prepreke na putu ka finalu, gde je ih je po drugi put na turniru čekao Brazil.
Bilo je to veoma kvalitetno prvenstvo sa dosta jakih utakmica. U posebnom sećanju mi je ostao duel sa selekcijom Norveške u četvrtfinalu. To je za nas bio i najveći test, s obzirom da smo znale da se radi o jednoj od najjačih selekcija na svetu. Odigrale smo tu utakmicu srcem i na kraju pobedile, na radost naših brojnih navijača. Usledila je pobeda nad Poljskom u polufinalu, a onda u finalu ponovo Brazil. Kažu da je teško da izgubiš od iste ekipe dva puta na jednom takmičenju, ali se nama to ipak dogodilo, tako da smo na kraju osvojile srebrnu medalju, dok je Brazilkama pripalo zlato, evocirala je uspomene sa ovog prvenstva Marija.
Osvajanje medalje na tako velikom takmičenju kao što je Svetsko prvenstvo san je svakog sportiste. Naša sagovornica priznaje da u početku nije bila svesna veličine ovog uspeha i da tek u poslednjih par godina konačno počinje da shvata koliko je to značajan rezultat za srpski rukomet.
Postati sportski ambasador Srbije, znati da si nešto tako veliko učinio za svoju zemlju, to je zaista ogromna stvar. Isto tako, doček na balkonu Narodne skupštine bio je spektakularan. To je jednostavno ostvarenje snova, trenutak za koji svaki sportista živi i trenira. Nemam reči kojima bih opisala te emocije.
Posle osvajanja medalje na Svetskom prvenstvu i epizoda u skopskom Vardaru i mađarskom Segedu, usledila je nešto duža pauza u Marijinoj karijeri, i to zbog najlepšeg mogućeg razloga – ostala je u drugom stanju. Bio je to veliki blagoslov, nešto čemu svaka žena teži, ali i pored toga što je uživala u ulozi majke jedne divne devojčice, Mariji je nedostojao rukomet.
Bila sam srećna pored porodice i deteta, ali rukomet mi je mnogo nedostajao. Zbog toga sam rešila da treniram ovde u Kragujevcu sa ekipom Radničkog, za koju sam i odigrala jednu polusezonu. Potom je došao poziv Medicinara iz Šapca, koji je imao šampionske ambicije te sezone. Budući da sam bila u dobroj formi, smatrala sam da mogu pomoći klubu u ostvarenju tog cilja, i taj poziv sam prihvatila.
I zaista, predvođen Marijom Lojpur, Medicinar je te sezone uspeo da dođe do titule u nacionalnom prvenstvu. Naša sagovornica je u tom trenutku ozbiljno pomišljala da konačno stavi tačku na svoju bogatu karijeru, ali kako sebi nije mogla da obezbedi drugi vid egzistencije, odlučila je da ostane u Šapcu još pola godine, a definitivni kraj došao je nakon kraće epizode u Bekamentu.
U međuvremenu je stigao poziv od ljudi iz Rukometnog kluba Radnički, koji su u to vreme pokrenuli žensku sekciju.
Ljudi iz Radničkog su u meni prepoznali osobu koja može sve to da preuzme i iskoordinira na pravi način. Ja sam ovaj poziv sa zadovoljstvom prihvatila, s obzirom da sam imala jaku želju da i nakon igračke karijere ostanem u rukometu i pokušam da svoje znanje i iskustvo prenesem na mlađe naraštaje.
Marija se tako direktno sa terena preselila u ulogu rukometnog radnika. Njena funkcija sportskog operativnog menadžera u Rukometnom klubu Radnički je vrlo delikatna i zahteva odgovornost, posvećenost poslu i dobru organizaciju, a to su upravo one osobine koje je Marija stekla tokom duge i plodonosne igračke karijere.
Maksimalno se trudim da svim devojčicama budem na raspolaganju 24 časa dnevno, da im prenesem svoja iskustva, da ih posavetujem i pomognem im da se ostvare prvenstveno kao ljudi, a potom i kao sportisti.
Kao sportski menadžer, Marija je uključena i u pregovore prilikom dovođenja novih igračica, gde njena reputacija i ime koje je stekla u rukometnom svetu predstavljaju značajan faktor.
Sigurno da moje ime igra određenu ulogu prilikom dovođenja igračica. Pri tom, sami uslovi koje RK Radnički nudi za razvoj mladih igrača retko gde se mogu naći u Srbiji, tako da je i to jedan od presudnih faktora prilikom angažovanja igračica sa strane, smatra naša sagovornica.
Nedavno je Rukometni klub Radnički postao deo velike porodice Sportskog privrednog društva Radnički, što u velikoj meri olakšava funkcionisanje kluba i stvara još bolje uslove za razvoj mladih rukometaša i rukometašica.
SPD Radnički je baza koja stvara uspešne sportiste, omogućuje im odlične uslove za rad i pruža im priliku za dalje nadograđivanje sportske karijere. Takođe, SPD Radnički se odužio svim svojim sportistma koji su ovaj grad predstavljali u međunarodnim takmičenjima, tako što im je omogućio povratak i rad u klubovima, a u skladu sa politikom razvoja novih talenata. Naravno, veliki udeo u svemu ovome ima i Grad Kragujevac, koji je prepoznao prave vrednosti i omogućio nesmetano funkcionisanje SPD Radnički.
U Radničkom imaju jasno zacrtanu strategiju razvoja ženske sekcije. Plan je da ove mlade i talentovane devojčice postepeno stiču iskustvo u seniorskoj konkurenciji, kako bi u dogledno vreme obezbedile učešće u Super ligi Srbije i povratile kragujevačkom ženskom rukometu stari sjaj.
Iako smo najmlađa ekipa u Super B ligi, mislim da dostojno predstavljamo klub i grad Kragujevac u ovom rangu takmičenja. Takođe, dosta očekujemo i od igračica rođenih 2005. i 2006. godine, koje trenutno nastupaju za naš drugi tim u Prvoj ligi Zapad. To su sve devojčice iz Kragujevca, koje su maksimalno posvećene obavezama, poseduju izuzetan borbeni duh i predstavljaju veliku perspektivu za naš klub. Nadamo se da među njima „čuči“ i neka buduća reprezentativka.
Veliku pažnju Rukometni klub Radnički posvećuje deci školskog uzrasta i njihovom usmeravanju ka sportu i pravim vrednostima. Želja je da se klincima ukaže na važnost bavljenja sportom i da se ujedno stvori velika baza mladih igrača i igračica iz koje će vremenom „isplivati“ kvalitet.
Mislim da svako dete kroz sport može da pronađe prave vrednosti, da se nauči disciplini i odgovornosti u životu. To je ono što ja pokušavam da dočaram devojčicama u klubu i da im stavim do znanja da život nije ravna linija, da su padovi normalni, ali da je jako važno da nakon toga ustaneš i nastaviš dalje. Dosta toga polazi i od porodice, čija je podrška jako važna. Dete treba pustiti da se samo izbori, jer prave vrednosti na kraju uvek isplivaju na površinu, smatra Marija.
Posle karijere duge dve decenije, posle sati i sati treninga, bezbroj utakmica, zanimalo nas je da li se Marija u nekom trenutku zasitila rukometa i pomislila da krene možda nekim drugim putem.
Nikada! Toliko mi je rukomet u krvi, toliko ga volim, da mi je apsolutno nemoguće jednog dana reći: „E, sada je gotovo.“ To je nešto što se kod mene nikada neće desiti, kategorična je naša proslavljena rukometašica Marija Lojpur.
