Drugo poluvreme?

Kada bismo analizirali proteklu sezonu fudbalskog kluba Radnički, zaključak bi bio da se gotovo ništa nije promenilo u odnosu na sezonu 2012/2013.

Opet su Kragujevčani do samog finiša prvenstva strepeli za opstanak, opet je Dragoljub Bekvalac bio taj čovek koji je morao da „vadi kestenje iz vatre“, opet smo imali prepucavanja unutar kluba, žaljenje na sudije i slične stvari, na koje su oni verni fudblaski fanatici, kojih je sve manje na tribinama „Čika Dače“, već navikli i oguglali.
Čak se može reći da se otišlo u još veću krajnost, da su određeni animoziteti i sukobi eskalirali ove sezone i da je klub dodatno utonuo u jednu neizvesnu, nimalo optimističnu budućnost.

Bliži se kraj juna, a fudbalska javnost ne zna kakva je sudbina kluba, koji je u veoma lošoj finansijskoj situaciji, sa predsednikom koji je najavio svoj odlazak, sa vodećim golgeterom i kapitenom koji je već napustio klub, sa trenerom koji se još uvek nije izjasnio da li ostaje na klupi ili odlazi, bez obzira što mu je kragujevačka publika poručila da želi da ostane na kormilu Radničkog.

Radnički je ove sezone promenio čak tri trenera i sva trojica će se sigurno dugo sećati epizode u srcu Šumadije, nažalost, najviše po pretrpljenom stresu, a manje po nekim dobrim stvarima. Kragujevčani su ove sezone primili čak 49 golova, najviše u ligi, pri čemu je većina primljenih golova bila posledica nonšalancije igrača i nedostatka discipline, nego lošeg kvaliteta ekipe.

Kada se podvuče crta, može se reći da je najveći problem u ekipi Radničkog ove sezone bila upravo atmosfera. Čim je došao Bekvalac, trener koji je dovoljno iskusan i psihički jak da demonstrira autoritet i stvori pozitivnu atmosferu u svlačionici, ekipa se preporodila. „Đavoli“ su zaređali šest pobeda u finišu sezone i ostvarili svoj cilj – sačuvali superligaški status.

Već drugu godinu zaredom nikome nije jasno kako se jedan, po kvalitetu sasvim solidan tim, koji zaslužuje mesto u sredini tabeli, uporno bori za opstanak u elitnom rangu. Ova ekipa nesumnjivo može više, i uz dva-tri solidna pojačanja, nije isključeno da ponovo dođe u situaciju da se bori za izlazak na evro-scenu, kao pre tri godine. Ali da bi se to dogodilo, potrebno je da se napravi jedna zdrava osnova, počev od stabilne finansijske, da se ne dešava da igrači štrajkuju zbog neisplaćenih zarada, kao što je to bio slučaj u jesenjem delu sezone. Jeste, teška je situacija, ne samo u gradu Kragujevcu, već i u čitavoj Srbiji, ali sigurno je da se može naći kakvo-takvo sponzorstvo za klub sa jednom bogatom tradicijom i velikim brojem simpatizera, koje treba animirati.

Kragujevac je fudbalski grad, ma koliko drugi sportovi bili u ekspanziji. Ovde je dolazilo i po 30 000 ljudi da gleda Radnički, da navija, da uživa u dobrom fudbalu i to vreme treba da se vrati, a ne da tribine budu skoro potpuno prazne. Prvi korak ka povratku publike na „Čika Daču“ jeste da se stvori jedna zdrava atmosfera u klubu, da iz takve atmosfere proisteknu rezultati i dobra igra, da Partizan, Zvezda i drugi klubovi iz Jelen Super lige ovde ne dolaze misleći „lako ćemo“, već da im bude jasno da ih u Kragujevcu čeka jedan čvrst protivnik, sa vatrenom publikom koja živi za taj Radnički.

Poslednju utakmicu protekle sezone na „Čika Dači“ obeležila je prava provala oblaka u prvom poluvremenu. Nebo se zacrnilo i iskalilo svoj bes nad malobrojnom publikom i akterima na terenu. Međutim, tek što je počelo drugo poluvreme, sunce je obasjalo stadion i mogli smo da uživamo u prelepoj slici, kakvu samo priroda može da naslika. Živnula je i publika, i mi novinari, i akteri na terenu, a Dragoljub Bekvalac i njegovi izabranici prošli su ispod duge i sačuvali superligaški status.

Da li je to drugo poluvreme nagoveštaj da za kragujevačkog superligaša, nakon ove dve teške sezone, ipak dolaze bolje dani?