Dan posle: Kuda plovi ovaj brod?

Ni ova jesen nije donela ništa novo kada je u pitanju kragujevački supreligaš. Kao i prethodne dve sezone, Radnički će prezimiti u donjem domu, s tim što su ove sezone Kragujevčani najviše „zaglibili“, budući da se nalaze na samom začelju tabele, sa pet bodova manjka u odnosu na imenjaka iz Niša, koji se takođe nalazi u teškoj situaciji.

Razlozi za ovakav rezultat kragujevačkog kluba su mnogobrojni. I što je gore, ovaj požar u klubu plamti već treću godinu zaredom, ali su se nadležni očigledno vodili devizom da će on da se ugasi sam od sebe. E pa, on ne da se nije ugasio, već se proširio i preti da proguta sve ono što je klub postigao u sezoni 2011/2012, kada je bio na korak od izlaska na evro scenu. Preti da proguta i sjajnu omladinsku školu, koja ove godine beleži daleko slabije rezultate u odnosu na prethodne godine, što je sve posledica nedovoljnog ulaganja u nju.

Da krenemo od prvog razloga, a to su finansije. Svi mi znamo u kakvoj zemlji živimo, kako nam se finansira sport i ko ima protekciju, a ko je prinuđen da zavisi od milostinje.

Činjenica je da FK Radnički, kao i ostali sportski kolektivi u Kragujevcu, zavisi od dobre volje i entuzijazma gradskih čelnika. Da Radnički svake godine može da proda po jednog Kostića, tu ne bi bilo problema, a obzirom da je to naučna fantastika, onda grad mora da obezbedi kakva-takva sredstva za normalno funkcionisanje kluba.

Ali, gradska kasa je prazna i tu nastaje problem. Radnički je ostao na margini političkih borbi, kao neka vrsta kolateralne štete, tako da je klub prepušten sam sebi. Jedina pozitivna stvar koja se desila bio je novac od transfera Filipa Kostića iz Groningena u Štutgart, kada je Radnički dobio deo kolača, ali to je bilo dovoljno samo da se namire prethodna dugovanja.

U međuvremenu stigli su novi dugovi i tu dolazimo do drugog razloga za ovakvo stanje u Radničkom. Ovog leta kragujevački superligaš promenio je gotovo kompletan tim. Veliki broj igrača iz prethodne sezone napustio je klub, pa su treneru Dragoljubu Bekvalcu date odrešene ruke da formira respektabilan tim, koji bi mogao da obezbedi opstanak u Jelen Super ligi. To je rezultovalo pravim korzoom na „Čika Dači“. Preko pedeset igrača isprobao je iskusni trener i na kraju je njih 26 potpisalo ugovore, što je apsolutni rekord i nešto što se ne događa ni u čuvenoj igrici Football Manager.

Igrači su se dovodili u hodu, tako da se tim menjao iz kola u kolo. Niko pre meča nije mogao da pogodi u kakvom će se sastavu Radnički suprotstaviti svojim protivnicima. Dokaz za to je i meč sa Spartakom na startu sezone, kada se u timu našao tamnoputi Džozef Kuđoe, momak za koga niko nije znao ni kad je stigao u klub, a eto, već se našao u startnoj postavi.

Naravno, usled takvog razvoja događaja, ni rezultati nisu mogli da budu odgovarajući. Čekala je kragujevačka publika da se tim uigra, da Bekvalac sklopi sve kockice, čekalo se da Radnički krene, naročito posle prve (i jedine) pobede protiv Voždovca, ali do toga nije došlo.

Umesto pobeda i golova, navijači Radničkog mogli su da prisustvuju cirkusu. O kragujevačkom superligašu se ove jeseni uglavnom pisalo samo kada se dogodi neki incident. A njih je bilo možda i previše, što je još jedan od razloga na našoj listi.

Loši rezultati doveli su do loše atmosfere. Porasle su tenzije, što je sve dovelo do sukoba u svlačionici Radničkog između trenera Bekvalca i tadašnjeg predsednika Mitrovića, nakon čega je Bekvalac spakovao kofere i otišao u Novi Sad bez ijedne reči.

Radnički je ostao bez trenera u najtežem trenutku. Spas je, činilo se, pronađen u Vladi Čapljiću, ljubimcu navijača Radničkog, čoveku koji je pre par godina i uveo Radnički u elitu. Međutim, posle dve utakmice na klupi kragujevačkog tima, Čapljić je digao sidro.

Trenerska vrteška je nastavljena, ali ništa nije bolje bilo ni kada je u pitanju mesto predsednika kluba. Radnički je letos dobio novog predsednika, Aleksandra Mitrovića, koji je zamenio Milenka Marjanovića na čelu kluba. Ali, već početkom oktobra, nakon pomenutog sukoba sa Bekvalcem i u jeku političkih borbi za gradsku vlast, Mitrović je podneo ostavku, tako da je klub ostao figurativno rečeno „obezglavljen“. Radnički i posle dva meseca još uvek nema predsednika, što je još jedan od razloga za teško stanje u klubu.

Kada je u pitanju vruća trenerska klupa, na nju je seo Neško Milovanović, nekadašnji fudbaler kragujevačkog kluba, koji je učinio da ekipa živne. Odmah se osetila veća angažovanost igrača na terenu, disciplina u igri i pozitivna atmosfera u svlačionici. Radnički je vezao tri remija, uzeo bod šampionu Crvenoj zvezdi i činilo se da stvari konačno kreću sa mrtve tačke.

Međutim, pred jako važan meč poslednjeg kola jesenje polusezone, najpre se dogodio štrajk igrača zbog neisplaćenih zarada, a onda i incident u svlačionici Radničkog, kada je došlo do fizičkog kontakta između jednog od navijača i igrača Vuka Sotirovića. To je opet bio povod da se Radnički nađe u medijima, nažalost, ponovo u negativnom kontekstu.

Kada sve sumiramo, razloga za optimizam je malo. Rešenje finansijske krize u klubu se na nazire, svlačionica je uzdrmana nakon prošlonedeljnih događaja, igračima se duguju plate i sveukupno, atmosfera u i oko kluba nije baš najidealnija.

Veliki posao je i na Nešku Milovanoviću, ali ni on nije čudotvorac i nema čarobni štapić da sve popravi. Ono što je činjenica, to je da Milovanović izvlači maksimum iz ekipe, da je za ovih mesec dana uradio više nego njegovi prethodnici i pokazao da je kadar da vodi kragujevačkog superligaša. I zato ga treba podržati.

Pored atmosfere u klubu, neophodno je da se reše i neka goruća pitanja u igri Radničkog. Kragujevčani su do meča sa Vojvodinom postigli samo tri gola u prvenstvu, što ih svrstava u red najneefikasnijih ekipa u Evropi.

Realizacija je rak rana kragujevačkog superligaša i to mora da se popravi na proleće. U Radničkom nisu uspeli da nadomeste odlazak Darka Spalevića i sad se jasno vidi koliko je iskusni napadač vredeo ovoj ekipi. Tu je i hronični problem nekreativne sredine terena, jer Radnički već dugo nema plejmejkera, nema tog igrača sa završnim pasom koji će da stvara šanse napadačima. Alternativa tome je igra po bokovima, koju je Radnički praktikovao prethodnih sezona, ali za tu igru je potreban jedan kvalitetan centarfor, sa izraženim osećajem za gol.

Kako bilo, uvek nešto fali, ali ono što nikako ne sme da se dopusti, to je da Radnički ispadne iz lige. Kragujevac je zaslužio da i dalje ima prvoligaša, tako da je krajnje vreme da se u ovoj zimskoj pauzi stvari postave na zdrave osnove i da se u prolećnom delu sezone maksimalno mobilišu snage, kako bi tim obezbedio opstanak, a ne da se opet čeka neki novi Mesija, neki novi Bekvalac, koji će da izvlači kestenje iz vatre.

Šansa postoji, iako je Radnički u teškom položaju na tabeli. Vreme je da se ujedine gradski čelnici, rukovodstvo kluba, igrači i navijači, da se nasukani brod pomeri sa spruda i uplovi u mirne superligaške vode.