Jelena Prvulović – rođeni lider

Nakon uspešne epizode u Čeliku iz Zenice, Jelena Prvulović se prošlog leta ponovo obrela u gradu na Lepenici. Ovoga puta je umesto crvenog dresa Radničkog, koji je uspešno nosila čak tri godine, izabrala zeleni dres gradskog rivala Šumadije.

Dobro poznata i više puta potvrđena teza jeste da se lider ne stvara, već rađa. Da bi neko bio lider, u bilo kojoj oblasti, a naročito u sportu, on mora da poseduje izvesnu harizmu i autoritet, da bude odlučan i preduzimljiv, i da svojim primerom utiče na ljude oko sebe.

Jelena Prvulović, košarkašica Šumadije, spada među takve ličnosti. Njen učinak na terenu je mnogo veći od raznih brojki u statističkim kolonama. Ona svojom pojavom uliva samopouzdanje saigračicama, ona preuzima odgovornost na sebe kada drugi beže od nje i ona uvek, poput mađioničara, vadi „keca iz rukava“ kada publika pomisli da je sve izgubljeno i da nema nade.

Jeleni je košarka zapisana u genima. Otac Miodrag, ugledni košarkaški radnik, koji je nažalost nedavno preminuo, rano je zarazio svoju ćerku „košarkaškim ludilom“. Mala Jelena je još kao devojčica bila opčinjena magičnom igrom pod obručima, koju je krajem XIX veka osmislio lekar i profesor fizičkog vaspitanja iz Amerike, čuveni Džejms Nejsmit.

Jelena sa ocem Miodragom

– Tata me je vodio na svoje treninge dok je radio kao trener muškog košarkaškog kluba „Bor“, gde sam se ja sa strane igrala loptom, trčkarala i skakutala, poput svakog deteta. Ubrzo je brat Vladimir počeo da trenira, pa sam i ja, zajedno sa njim, išla na te treninge.

Zvanično, prve košarkaške korake napravila sam u svojoj osnovnoj školi, pod trenerskom palicom Slavka Banjca. Tu sam trenirala par meseci, dok nisam prešla kod Dobrice Đurića i Zorana Đorića u ŽKK “Bor”.

Darovitost male Boranke brzo su zapazili eminentni košarkaški stručnjaci, pre svih Jovan Popović. Usledio je odlazak iz porodičnog gnezda u Boru i selidba u Leskovac. Bila je to prva u nizu stanica ove mlade košarkašice, koja je u svojoj karijeri promenila veliki broj različitih sredina.

– Sećam se da je moja generacija imala neki kontrolni trening u Nišu, upravo pod patronatom Jovana Popovića. Desetak dana kasnije Jovan je pozvao mog oca, a on mi je pri povratku sa posla saopštio da sam dobila poziv da pređem u Dubočicu. Tada je to bila ozbiljna ekipa, član Prve lige Srbije, za koju su nastupale poznate igračice i reprezentativke poput Maje Miljković, Sanje Marijanović, Jasne Vasilev i mnoge druge.

Moji roditelji, otac Miodrag i majka Leonida, dogovorili su se da me puste da odem u Leskovac, ali pod tatinim uslovima da nastavim da budem odličan đak, da redovno treniram i izrastem u vaspitanu i dobru devojku. Ja sam im i danas zahvalna što su mi dozvolili da tako mlada napustim rodni grad i uplovim u profesionalne košarkaške vode.

Rastanak sa rodnim gradom u kome je provela najlepše dane svog detinjstva Jeleni je teško pao. Bilo je potrebno okrenuti novu stranicu života, uklopiti se u nepoznatu sredinu i naći svoje mesto među znatno poznatijim košarkaškim imenima.

– Bili su to teški dani za mene. Po prvi put sam se odvojila od porodice i društva, tako da sam neprestano plakala prva dva meseca, želeći da se vratim kući. Ipak, uz pomoć saigračica i društva iz tamošnjeg Doma učenika, uspela sam da se priviknem i uklopim u novu sredinu. U početku me je bilo sramota da treniram sa prvim timom pored svih tih velikih igračica, koje su za mene predstavljale nešto posebno. Bilo je pravo zadovoljstvo i privilegija raditi sa takvim eminentnim košarkašicama i učiti od njih.

Taman što se adaptirala na novu sredinu, Jelena je nakon godinu dana opet morala da pakuje kofere. Kraljevo je bilo naredna destinacija na njenom košarkaškom putešestviju.

– Momir Tasić, koji je trenirao prvi tim Dubočice u periodu kada sam ja bila u mlađim kategorijama ovog kluba, prešao je u Kraljevo i izrazio želju da me vidi u svojoj novoj ekipi. Ekipa Kraljeva tada je igrala B ligu i bila velika nepoznanica za mene, ali me je privukla činjenica da ću raditi sa takvim trenerom kao što je Momir. Uz to, tim je bio dobro selektiran i u njemu su se našle mnoge poznate i talentovane igračice, kao što su su Tamara Bajić, Danijela Baculov, Ceca Belanović, Marija Ilić, Nevena Jovanović, Kristina Baltić, Jelena Milovanović, Tanja Zivanović, Aleksandra Racić…

Ekipa ŽKK Kraljevo

Za mene je opet usledio period aklimatizacije, stvaranje novih kontakata, privikavanje na život u drugom gradu, što je po običaju teško za svakog sportistu. Ipak, brzo sam se adaptirala, i iz ove vizure te dve godine provedene u Kraljevu predstavljaju za mene jako lep period odrastanja, jer smo svi funkcionasili kao jedna velika porodica. Nas 12-13 igračica smo se stalno družile, odlazile u bioskop, u šetnju, na piće…

U međuvremenu Jelena je dobila poziv za kadetsku reprezentaciju, sa kojom je učestvovala na Evropskom prvenstvu u Letoniji, gde je naša selekcija zauzela četvrto mesto. Selektor Dejan Kovačević bio je zadovoljan Jeleninim partijama na ovom prvenstvu, pa je po završetku takmičenja prihvatila njegov poziv da pređe u zrenjaninski Proleter, ekipu koju je trenirao. To se ispostavilo kao sjajan potez, budući da je Jelena tokom boravka u Zrenjaninu strahovito napredovala.

– Rad sa trenerom Dejanom bio je ozbiljan i profesionalan, a imala sam i tu sreću da u Zrenjaninu radim sa vrhunskim igračicama i igram tadašnju Prvu ligu, koja je bila mnogo jača nego ova današnja. Svakog leta sam dobijala pozive za reprezentativne selekcije i znala sam da sam na dobrom putu.

Jelena Prvulović u dresu Proletera

Četiri sezone provela je Jelena u Zrenjaninu, gde je stekla značajna košarkaška znanja, ali i dobre prijatelje, između ostalog i sadašnju kumu. Ipak, usledili su finansijski problemi, ekipa se raspala i Jelena je morala da promeni sredinu. Iako je posle Evropskog prvenstva za igračice do 20 godina imala ponude brojnih klubova, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva, izbor je pao na kragujevački Radnički.

– I pored tih inostranih ponuda odlučila sam da ostanem u Srbiji, da dodatno radim na sebi i pokušam da unapredim svoju igru. Na kraju sam rešila da pređem u Radnički, ekipu koju nisam mnogo poznavala, ali sam od pojedinih igračica čula lepe reči o samoj atmosferi u klubu. Ivan Marković, tadašnji trener Radničkog, insistirao je na mom dolasku u Kragujevac kod predsednika kluba Zvonka Ognjanovića .

Jelena u dresu Radničkog

Već u debitantskoj sezoni u dresu Radničkog Jelena je pokazala da će biti jedna od glavnih igračica u timu. Ona se sjajno ukoplila u sistem igre novog trenera Darka Jakovljevića i njegove asistentkinje Vesne Despotović, pa su usledile tri najuspešnije sezone u Jeleninoj karijeri.

– Brzo smo prihvatile taj sistem igre, imale dobre rezultate, ređale uspehe, a uz to je svako od nas napredovao na individualnom planu. Ja sam dobila ulogu lidera u ekipi, koju sam i opravdala igrama na terenu. Trener Jakovljević me je koristio na više pozicija. Počinjala bih utakmice kao bek, zatim preuzimala odgovornost kod prenosa lopte, što je uloga pleja, a ponekad bih završavala i na poziciji krila ili krilnog centra, u zavisnosti od taktičkih zamisli trenera. Očigledno mi je sve to odgovaralo i imala sam tri jako uspešne sezone u dresu Radničkog.

Nakon sjajne epizode u Kragujevcu, Jelena je rešila da se otisne van granica Srbije. Izbor je, pomalo neočekivano, bio libanski Homenetmen. Još jednom se njena odluka ispostavila kao odličan potez, budući da je za Jelenu boravak u Libanu predstavljao fenomenalno iskustvo.

– Dok sam sa Radničkim obavljala pripreme na Kopaoniku, usledio je poziv trenera Homenetmena Nemanje Bjedova, Beograđanina koji već duže vreme radi van Srbije. Nisam ga lično poznavala, niti imala u uvid u njegovu trenersku karijeru, ali sam u međuvremenu saznala da je bio uspešan trener na Kipru i u Libanu. Kontaktirao me je, objasnio o čemu se radi i mada je taj angažman podrazumevao period od svega mesec dana, odlučila sam, naravno uz dogovor sa roditeljima, da odem tamo i učestvujem na Arab kupu.

Jelena u dresu Homenetmena na Arab kupu

Moram reći da su uslovi u Libanu bili fenomenalni. Dobar individualni rad, drugačiji način treniranja, hala na raspolaganju non-stop, teretana… Inače, život u Libanu nije mnogo različit u odnosu na Srbiju. Ljudi rade, voze skupocene automobile, veoma su ljubazni, kulturni i druželjubivi. Hrana im je jako specifična, ali moram vam reći da mi se svidela. Živi se brzim tempom i svi su u pokretu non-stop.

Jelena je veliku pomoć imala u treneru Nemanji Bjedovu, koji joj je pomogao da se privikne na novu, njoj nepoznatu sredinu, i uz to dodatno unapredi svoju igru.

– Nemanja je pre svega veliki čovek. Iako mlad, odličan je trener i forsira moderan sistem koji insistira na bržoj igri, sa dosta tranzicije. Svidelo mi se što ima zacrtane ciljeve i uvek ide napred. Imali smo odličan zajednički odnos, mnogo mi je pomagao na terenu i mislim da sam kroz rad sa njim dosta napredovala, pre svega fizički, budući da su njegovi treninzi bili naporni i zanimljivi.

Takođe, od velike pomoći mi je bio i van terena. Zajedno smo obilazili Bejrut, koji je inače prelep grad, imali pravi drugarski odnos, što se reflektovalo na odličnu saradnju na terenu i volela bih da u budućnosti ponovo radim sa njim.

I u dalekom Bejrutu Jelena je još jednom potvrdila klasu. Predvodila je Homenetmen do najvećeg klupskog uspeha u istoriji – osvajanja petog mesta na Arab kupu.

– Turnir u Aleksandriji bio je izuzetno jak, uz učešće velikog broja strankinja, pretežno Amerikanki. Klub je zabeležio ogroman uspeh, što je dodatno pojačalo moje impresije tokom ove epizode u Libanu. Moram da napomenem da sam i dan-danas u kontaktu sa svim tim ljudima. Možda već na leto odem tamo da se vidimo i družimo.

Usledio je povratak u Srbiju i kratak boravak u Novom Sadu. Iz „srpske Atine“ Jelenu je košarkaški put vodio u Zenicu.

– Boravak u Zenici pamtiću pre svega po svom prvom osvojenom trofeju. Nije mi bilo teško da se uklopim u novu sredinu i sistem rada, mada sam u početku imala manjih problema da se naviknem na tempo igranja Jadranske lige. Moram reći da mi je učešće u regionalnom takmičenju bilo značajno iskustvo.

Sa Čelikom osvojena dupla kruna

Uslovi su, inače, bili fenomenalni. Treninzi, atmosfera, odnos trenera Bobe Kecmana i uprave kluba na čelu sa Arnelom Kalušićem, sve je bilo na vrhunskom nivou. Ekipa je bila sastavljena od pretežno iskusnih, proverenih igračica, veoma dobro selektirana. 

Odlična atmosfera i kvalitetan rad neminovno su se pretočili u dobre rezultate. Čelik je osvojio duplu krunu, a Jelena je po prvi put osetila radost osvajanja trofeja.

– Usledio je prvi trofej u sezoni namenjen pobedniku Kupu BIH, osvojen u Tuzli. Osećaj je bio neverovatan. Nismo imali previše vremena za slavlje, jer smo morali  da se spremamo za završnicu prvenstva. Naporan rad se isplatio na kraju i postali smo prvaci Bosne i Hercegovine. Uživala sam u svakoj utakmici, imala odgovarajuću ulogu u timu i stvarno mi je bio super. Proslavili smo trofeje, radovali se tom uspehu, ali je došlo vreme da se rastanemo. Ipak, sa svim tim ljudima tamo sam i dalje u kontaktu.

Posle jedne od najuspešnjih sezona u karijeri, ovenčane duplom krunom sa Čelikom, Jelena se vratila u Kragujevac. Ovoga puta umesto crvenog dresa Radničkog, ona je obukla zeleni dres gradskog rivala Šumadije.

– Na moj prelazak u Šumadiju najviše je uticao Darko Jakovljević. Nakon uspešne saradnje u Radničkom, dogovorili smo se da ponovo sarađujemo, ovaj put u Šumadiji.

Jelena kao „Šumadinka“

Takođe, većinu devojaka znala sam od ranije, uključujući i one koje su došle sa strane, tako da nije bilo problema kada je u pitanju uklapanje u kolektiv. Naravno, bilo je tu malih čarki na početku, s obzirom na moje prethodno igranje za Radnički, ali je to bilo kratkog daha. Dobro sam prihvaćena, a devojke su stvarno dobre i korektne.

Prelasci u rivalske klubove, pogotovo ako su iz istog grada, oduvek su izazivali povećanu pažnju sportske javnosti. Polovinom novembra odigran je gradski derbi između Šumadije i Radničkog, prvi u sezoni, a Jelena je ovaj put igrala protiv kluba u kome je provela tri nezaboravne godine.

– Pre svega moram reći da nisam od onih osoba koje tako plastično doživljavaju taj tip rivalstva, već prevashodno gledam sebe i sopstvenu karijeru. Nisam imala problem sa tim da pređem u Šumadiju, iako Radnički volim jer sam tamo provela možda i najlepše trenutke u svojoj karijeri.

Ipak, teško je opisati taj osećaj kada igraš protiv ekipe za koju nastupa veliki broj tvojih drugarica, osoba koje gledaš svaki dan i sa kojima sam do juče igrala u dresu Radničkog. Dosta je emotivno, razne stvari čoveku prolaze kroz glavu, ali je na kraju lepo kada izađeš kao pobednik iz derbija. Taj osećaj pobede je u stvari najvažniji.

Novi Jelenin klub, kragujevačka Šumadija, ušla je u novu sezonu sa velikim ambicijama, u skladu sa odličnim rezultatima iz prethodne sezone u kojoj je ostvaren istorijski uspeh plasmanom u plej-of domaćeg prvenstva, uz učešće na završnom turniru kupa. Ipak, ta očekivanja nisu za sada opravdana i kragujevački klub se trenutno nalazi u donjem delu tabele.

– Ne mogu biti zadovoljna dosadašnjim učinkom ekipe, jer smo cele polusezone imali puno problema oko odlazaka i dolazaka igračica. Čak je i ovaj trenutni plasman zadovoljavajući, budući da smo od početka sezone ostali bez pet igračica. Trudimo se da sve te poteškoće u igračkom kadru nadoknadimo nekim drugim stvarima u samoj igri.

Odlazak vodećih igračica neminovno je prouzrokovao da i veći teret padne na Jelenina pleća. Naravno, ona se nije uplašila, prihvatila je ulogu lidera u timu i za sada je uspešno obavlja.

– Što se mog učinka tiče, i pored svih problema, kako na klupskom, tako i na ličnom, porodičnom planu, mogu biti zadovoljna. Dobro sam se nosila sa svim tim izazovima i uspela da ih savladam. Trudiću se da u drugom delu sezone budem još bolja.

Dodatni izazov za Jelenu bio je i prelazak na poziciju plejmejkera, koja iziskuje znatno veću odgovornost.

– Kada smo Darko i ja letos pričali, on me je upitao da li mogu da igram na toj poziciji. Naravno, odgovorila sam mu da mogu. Pozicija „jedinice“ jeste mnogo zahtevna, ali ja volim izazove i ne bežim od njih.
Plejmejker je mozak ekipe, tako da kada ja loše igram i čitava ekipa igra u nekom kontra ritmu. Mislim da sam za sada opravdala ulogu pleja u ekipi, iako je dosta teško biti non-stop pod pritiskom. Nadam se da su i moje saigračice zadovoljne kako organizujem igru i razigravam ekipu.

Za razliku od Šumadije, Jelenin bivši klub Radnički mnogo je bolje otvorio prvenstvo.

– Radnički je dosta dobro započeo sezonu i predstavljao najprijatnije iznenađenje na samom startu takmičenja. Smatram da imaju neophodan kvalitet i da će u nastavku prvenstva igrati još bolje. Svakako im želim svu sreću i navijam za njih u svim mečevima, naravno, osim gradskog derbija.

Iako je prošla sve mlađe reprezentativne selekcije, osvojila zlato na Balkanijadi 2008. godine, bila kapiten selekcije do 20 godina na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu, Jelena Prvulović nije nikada debitovala za seniorski tim Srbije. Budući da ima tek 24 godine i pruža odlične partije u dresu Šumadije, njen san o debiju u seniorskoj reprezentaciji može se obestiniti u dogledno vreme.

– Pre svega, reprezentacija Srbije je uradila mnogo veliku stvar osvajanjem zlata na Evropskom prvenstvu i plasmanom na Olimpijske igre u Riju. Ja lično ne mogu da žalim što nisam do sada dobila priliku u reprezentaciji, jer selektorka Marina Maljković ima svoju strategiju i tim koji preferira, ali ako ikada budem u njenim planovima ili planovima bilo kog drugog selektora, rado ću se odazvati pozivu. Mislim da sam još uvek mlada igračica i da ima vremena za debi u seniorskom timu.

Zlatna na Balkanijadi

Naravno, kao i svaka mlada igračica, i Jelena razmišlja o svojoj daljoj karijeri. Iako je sa svoje 24 godine stekla značajna iskustva nastupajući za veliki broj klubova, kako u zemlji, tako i van nje, Jelena i dalje sanja o pravom inostranom angažmanu.

– Imam planove da odem „preko grane“ i nastavim karijeru u nekom od inostranih klubova. Imala sam letos, a i sada ponude pojedinih klubova na stolu, ali kako je svuda teška finansijska situacija, ne želim da žurim sa odlukom. Postoje neki planovi po završetku sezone, ali o tome kada bude odgovarajuće vreme. Sada samo razmišljam o Šumadiji i kako da svojim igrama što više doprinesem rezultatima kluba.

U razgovoru sa Jelenom nismo mogli da se ne dotaknemo Kragujevca i života u njemu. Tri godine Jelena je provela u nekadašnjoj prestonici Miloševe Srbije, a sudbina je htela da se letos ponovo vrati u grad na Lepenici. Zanimalo nas je da li se nakon svega oseća pravom Kragujevčankom.

– Svaki put kada odem u rodni Bor govorim svima kako Kragujevac mnogo bolje poznajem od Bora, pa ga u skladu sa tim smatram svojim drugim rodnim gradom. Ovde u Kragujevcu sam stekla prijatelje za ceo život, grad je prelep i zaista se osećam prijatno u njemu.

Danas je sve veći broj sportista koji uporedo sa uspešnim sportskim karijerima, rade i na svom obrazovanju. I Jelena je jedna od njih. Ona privodi kraju studije turizma i hotelijerstva i ujedno kuje planove za dalje školovanje.

– Apsolvent sam, imam još deset ispita do kraja studija i nadam se da ću već od narednog leta početi polako da ih polažem, kako bih konačno završila fakultet. Iskreno, poslednjih godina teško sam uspela da uskladim studiranje i košarkašku karijeru, pogotovo kada sam bila van zemlje. Radujem se što ću sada imati više vremena za fakultet i planiram da nastavim i sa master studijama, ako uspem lepo da uklopim obaveze u klubovima, ispite i privatan život.

Iako je pred njom još mnogo godina aktivnog igranja, Jelena polako misli i na period nakon završetka karijere. Od oca Miodraga nasledila je karakter lidera, ali i talenat i ljubav kada je u pitanju trenerski posao.

Budući trener: Jelena sa pionirkama Radničkog

– Nastupajući za Radnički imala sam to zadovoljstvo da uporedo dve godine treniram mlađe selekcije kluba – mlađe pionirke i mini basket. Moram ponosno istaći da su devojčice bile prvakinje regiona centralne Srbije, što je uticalo na to da dodatno zavolim ovaj posao. Imam u planu da završim i trenersku školu, naravno po završetku mojih osnovnih studija. I sada sa Nenadom Milosavljevićem radim sa juniorskom selekcijom Šumadije i to dodatno pojačava moju želju da budem trener u budućnosti.

Jeleni pored treninga i ispita ostaje malo slobodnog vremena za sebe, budući da je teško uskladiti toliki broj obaveza.

– Svoje slobodno vreme između dva treninga dnevno uglavnom trošim na odmor, bilo da je to kafica sa društvom, šetnja, razgovor telefonom ili u krajnjem slučaju spavanje

Jelena Prvulović je u dosadašnjem delu svoje karijere pokazala da ima potencijal za najviše moguće domete. Snalažljiva, uporna i ambiciozna, Jelena nastavlja da ide putem koji je izabrala još od onog trenutka kada je kao devojčica tapkala loptu u svom rodnom Boru, pod budnim okom svog oca Miodraga. Na tom putu ona ne zaostaje, ne dozvoljavajući da je bilo kakva prepreka izbaci iz takta i poljulja njenu veru u sebe i sopstvene mogućnosti.

Zato na kraju našeg razgovora Jelena poručuje:

– Čuda postoje, ako veruješ u njih.

Tekst: M. Pasuljević
Foto: Privatna arhiva Jelene Prvulović