Nikola Kovačević: “Kragujevački sport je 13. prase“
Student DIF-a i bivši medicinski tehničar na intenzivnoj nezi u KC Kragujevac, ne voli da ga doživljavaju kao mišićavog tipa bez mozga. „Kragujevački Rambo“ je u potpunosti posvećen sportu i kultu tela, svakodnevno bilduje i bavi se rvanjem. Osvajač je medalja na rvačkim takmičenjima. Uporni, predani rad na telu savršeno je definisao Nikoline mišiće.
Adrenalin ga uzbuđuje pa je tako svojevremeno skakao sa mosta visine 17,5 m i vozio motor 300 kilometarana sat. Samozvani „Spartanac“ učestovao je, kao jedini Kragujevčanin u „Survivor-u”, a zbog toga je dobio otkaz u Kliničkom centru! Nikola Kovačević ističe da mu je NAJHRABRIJI PODUHVAT u dosadašnjem životu što se prijavio u Survivor po cenu otkaza.
Pošto je ovo sportski portal prvenstveno posvećen Kragujevčanima, kako bi sebe predstavio kao Šumadinca na radu u Dubajiu?
“Predstavio bih sebe kao nekoga kome je bilo dosta čekanja da u Srbiji i Šumadiji bude bolje. Kada sam čvrsto rešio da to promenim, eto me začas u Abu Dabiju gde živim život o kojem sam sanjao.“
Od kada si aktivno posvećen sportu?
“Aktivno se bavim sportom bez prekida od svoje 5.godine.”
Tvoje ime uglavnom se vezivalo za rvanje, da li si aktivno trenirao? Postoje li neki značajniji rezultati?
“Najpre su mene i brata roditelji vodili na karate.Tu smo počeli ja sa 5 on sa 6 godina. Kada sam krenuo u školu, pošto sam bio jako nemiran i „živ“, učiteljica me je jedan dan odvela do fiskulturne sale kod profesora fizičkog koji je ustvari bio renomirani trener našeg rvanja profesor Ivica Dujmić. Tada sam bio 2. razred osnovne škole.
Od tada sve do kraja osnovne škole pre podne idem na rvanje, a uveče na karate. Uslov roditelja je bio da budemo dobri đaci, što nam nije bio problem, jer smo na kraju bili nosioci Vukove diplome. Od srednje škole se opredeljujem za rvanje i treniram 2 puta dnevno rvanje.
Već krajem osnovne škole, počeli su nastupi za tadašnju reprezentaciju Jugoslavije, pa SCG, i na kraju Srbije. Osvajao sam svake godine više međunarodnih turnira i 2002 izabran za najperspektivnijeg sportistu Kragujevca.
Tu su nastupi na evropskim prvenstvima u Subotici, Izmiru i Odesi, gde sam izgubio u produžetku od tada osvajača zlatne medalje na istom takmičenju. Deset godina za redom sam osvajao državno prvenstvo koje više nije predstavljalo nikakav izazov.
Više puta mi je dodeljivan pehar za najboljeg takmičara na turniru, jer sam voleo atraktivno da rvem i da se nadmećem u ovoj veštini. Nije bila dovoljna samo pobeda, već neprikosnovenost na strunjači. Mnogi ne znaju, ali sam za Radnički osvojio i jako puno medalja u karateu.”
Šta ti je rvanje pružilo, a šta oduzelo?
“Nemogu da kažem da mi je rvanje bilo šta oduzelo, naprotiv. Dobio sam mnogo više, nego što sam tada bio svestan. U vreme sankcija sam jako puno putovao van zemlje kao i kasnije. Sticao veliko životno iskustvo, naučio jako rano kako se samo teškim radom i velikom mukom ostvaruju veliki ciljevi.“
Koliko je bavljenje sportom bitno za mlade ljude koji su danas prikovani za računare, hrane se nezdravo, slabo su pokretni?
“Mislim da nikada nije bilo jasnije koliko je bitan zdrav način života, nego sada. To je jednostavno kultura i decu od malih nogu treba pravilno usmeravati i kroz fizičku aktivnost i zdravu ishranu. Iako televizija kao najeftinija bebisiterka promoviše drugačiji način života, roditeljima savetujem da ugase televizore i izvedu decu u prirodu.“
Radio si kao medicinski radnik, a završio DIF, koliko je za sportistu bitno obrazovanje?
“Obrazovanje je bitno za svaku individuu ne samo za sportiste, ali bih naglasio važnost u obrazovanju sve većeg broja samoprozvanih trenera koji ruše ugled ovom poslu. Preplavljeni smo trenerima i stručnjacima za sve i svašta koji se pojavljuju sa nekim kursom od 2 dana koji košta 1000 e. Davati decu takvim ljudima je ozbiljan problem.”
Učestvovao si u „Survajveru“, koja iskustva si stekao tokom takmičenja? Da li je to ojačalo tvoj karakter?
“Survivor je za mene jedno neprocenjivo iskustvo u kome sam svoja znanja i poglede na život podigao na jedan sasvim novi nivo. Drago mi je što sam imao priliku da budem deo takve priče i nadam se da će ih biti još.”
Smatraš li da se u Srbiji prašta sve, osim uspeha?
“Da, lično sam to osetio još kao tinejdžer. Mislim da je to glavna prepreka u progresu našeg naroda. Umesto da se ponosimo i ulažemo u sposobne, mi pokušavamo da ih uništimo, a tako uništavamo sami sebe.
Imao sam puno problema još u školi sa tadašnjom direktorkom Medicinske škole Milušom Simić koja je tada vršila ogroman pritisak na mene da se ispišem iz škole zbog čestih putovanja sa reprezentacijom, iako sam bio odličan učenik. Naučila me je ipak da se upornost isplati, i hvala joj na tome. “
Kako gledaš na kragujevački sport, imaš li nekog favorita, klub,pojedinca?
“Na kragujevacki sport gledam kao na 13. prase. Ako se sam izboriš za nešto, uspećeš. Naročito u individualnim sportovima. U fudbalu i košarci naši političari uspevaju kao presednici klubova da dovedu takozvane investitore, ali i za svega se krije samo pranje velike količine novca.
Malo ostane i u sportu pa poneki klub na kratko zablista, ali većina novca ostaje po džepovima cool političara i biznismena koji su nazovi veliki ljubitelji sporta. To su već poznate stvari. Uprkos svemu imamo veliki broj istaknutih i svetski priznatih sportista, to je fenomen…”
Šta je presudilo da odeš u Dubaji?
“Nemogućnosti da se ostvarim u Srbiji u svakom smislu. Morao sam da odem. Na žalost kojim putem ide Srbija, izgledi da se u nju vratim skorije su sve manji.”
Čime se sada baviš?
“Sada radim kao profesor fizičkog na policijskom koledžu u Abu Dabijui u jedinici za posebne zadatke na fizičkoj pripremi njihove policije.”
Da li je tebi, kao strancu, teže uspeti u Dubajiu?
“Abu Dabi je jedan veliki multinacionalnii multikulturalni grad u kome većinu čine stranci pa sa te strane ne, ali postoji jasna granica između stranaca i lokalnog stanovništva što je i logično. Šta više, prijatno sam iznenađen toplim gostoprimstvom svih arapskih naroda.”
Disciplinovanost je nešto što odlikuje tvoj karakter, ima li u tome uticaja generala Ponoša, sobzirom na to da si bio član garde pod njegovim vođstvom?
“Disciplina je, po mom mišljenju, jedna od osobina svih uspešnih ljudi. Služenje u Gardi ostaje u lepim uspomenama. Istina je da sam bio zadužen za obezbeđenje tadašnjeg načelnika Generalštaba i za njega imam samo reči hvale. On je kao svaki častan oficir i čovek mogao samo da da ostavku kada je video kakvu reformu naše vojske planiraju naši političari i ministaro dbrane. Nije želeo da njegovo ime bude deo čopora koji za šaku dolara baca našu vojsku u propast. I čovek se povukao.”
Kako sebe vidiš za par godina, koji su ti planovi za 2015.godinu?
“Ovo je zemlja otvorenih mogućnosti, tako da se sve može promeniti za jedan dan. Iako sam zadovoljan, planiram da ostanem otvoren uvek za bolje ponude što se tiče posla, a ovako planiram da koristim odmore, da obiđem sve što do sada nisam imao prilike. Prva stanica Sejšeli…”
Pravilo je da izabereš sledećeg sagovornika i postaviš mu prvo pitanje, to će biti…
“ Za sledećeg sagovornika, izabrao bih našeg atletičara i mog prijatelja još sa početka rvačkih dana, Darka Živanovića, učesnika Olimpijski igara u Londonu. Čist primer srpskog sportiste, sam se bori za sve i pravio groman uspeh.“
Sunčan pozdrav iz Abu Dabija za sve čitaoce!
Tekst: Mario Badjuk
Foto: privatna arhiva
