Boško Stamatović – Vreme je za podvlačenje crte…

Prošle su već četiri sezone od kako je „novi“ KK Radnički u Kragujevcu, četiri turbulentne godine u kojima se klub kretao velikim amplitudama, od sjaja do očaja. Četiri godine su solidan period, to je vreme koliko traje mandat jedne vlade i u Srbiji i u većini civilizovanih država, pravo vreme da se podvuče crta, da se vidi  „gde smo bili, šta smo uradili“, i da se oceni rad glavnog kormilara broda, a to je svakako trener ekipe Miroslav Nikolić – Muta.

Iako je klub u Kragujevac došao kao KK Lions iz Vršca, i zauzeo mesto „originalnog“ Radničkog, od strane čelnika grada  klub je primljen otvorenog srca i sa punom podrškom kakvu realno nije imao niti ima bilo koji drugi klub u gradu, Drugi još bitniji faktor je što su klub i navijači i cela sportska javnost Kragujevca prihvatili kao svoj. Da to nije bilo jednostavno i lako obzirom da je klub došao iz drugog grada i da je to praktično novi klub, govori recimo primer sadašnje KK Vojvodine, koju navijači nikad nisu prihvatili kao onu svoju „staru“ Vojvodinu i time je pustili niz vodu iako je recimo ove godine izborila ABA ligu na terenu.

Dakle mlada sadnica iz Vršca se odmah primila na plodno tlo Šumadije i sa velikim elanom i entuzijazmom je počela sezona u kojoj je cilj bio opstati u ligi. Realno sa timom sačinjenim od relativno neafirmisanih igrača koji su činili Čakarević, Kotiševski, Milosavljević, Urazmanov, Mijatović, Pantić,Vuksanović, Brkić, Aleksić, Rakić, Kljajević, Šepa, Kruščić , (uz jedinog „domaćeg“ Veljovića radi simbolike), Radnički je bio jedan od glavnih kandidata za ispadanje iz lige, međutim već prva utakmica i pobeda u meču  sa Zadrom, timom koji je „ime“ ne samo na ovim prostorima je pokazala da će Radnički pogotovu u Jezeru biti tvrd orah svima. Kada se doda na to i puna dvorana, pakao koji su pravili Crveni Đavoli, bilo je jasno da je stvoren jedan od „najvrućijih“ terena u regionalnoj ligi.

Ta 2009/2010 je bila „herojska“ sezona u kojoj je izboreno 11. mesto, u kojoj su pobeđena neka velika imena ex-YU košarke, sezona gde se recimo Partizan učesnik F-4 Evrolige te godine sa Mekejlebom, Robertsom, Marićem, Veselim, Rašićem, Kecmanom, Vranešom, u oba meča u Kragujevcu jedva izvukao u zadnjih minut-dva da ne ostane bez skalpa protiv debitanta u ligi.

Šlag na tortu te sezone je bila odlučujuća pobeda u direktnom duelu za učešeće u regionalnoj ligi protiv tada jako favorizovanog Čovićevog FMP-a sa „tornjevima“ Raduljicom i Samardžiskim, bugarskim reprezentativcem Videnovim,  Vudvordom, Jeremićem, Stefanovićem, Lazićem, Čovićem… Iako je u trećoj četvrtini bilo i 14 poena razlike za FMP, fanatičnom borbenošću nošen hukom sa tribina punog Jezera dolazi do preokreta i Radnički ulazi u zadnjih 13 sekundi sa -1 poen i napadom. Na 7 sekundi do kraja lopta na vrhu kapice reketa na 7 metara dolazi do Marka Brkića i ostalo je istorija.  Detaljnije pominjem ovu prvu sezonu jer je ona bila odlučujuća za klub da opstane, učvrsti se i postavi Kragujevac na mapu značajnih centara košarke u regionu.

Kao navijač mogu da kažem i da je to bila najsrećnija sezona za nas navijače sa najmanje frustracija i najviše zadovoljstva iako je to bila sezona sa najslabijim plasmanom u regionalnoj ligi. Naredne godine u sezoni 2010/2011 iako sa sa dosta izmenjenim, ali po stručnjacima jačim timom nije se postavljalo pitanje opstanka u regionu, a rasle su i ambicije u domaćim takmičenjima. Sezona je završena na 10. mestu regionalne lige i opet izborenim plej ofom domaće lige.  U toku te godine u sastavu su bili Džo Vukosavljević, Li, Stiven Marković, Šulović, Miletić, Gadefors, Mijatović, Rakić, Špica, Mišanović, Maksimović, Jereminov, Stojačić, od pola sezone ponovo Aleksić, a te sezone su se u potpunosti afirmisali Marko Čakarević i Dragan Milosavljević, koji su zakucali i na vrata reprezentacije. Te godine je već, i to i u Beogradu skinut skalp Partizanu, pa od tada to postaje normalna stvar, pogotovu u Kragujevcu.

Sledeće 2011/2012 sa porastom budžeta, rastu i ambicije  dovođenjem Sajmona, Skota, Pavkovića, Lučića, Bakića, Birčevića, Sinoveca, Bratića, Bobija Marjanovića, uz poznate Mijatovića,  Vuksanovića, mlađeg Stojačića, Stivena Markovića, Gadeforsa…Tada se već javljaju i prvi veći promašaji u odabiru pojačanja, jer su „čuveni Spajdermen“ i turčin Čankaja proveli u Kragujevcu po dva meseca, a i Lučić doveden kao veliko pojačanje te godine se nije naigrao.

Iako je te godine ostvaren do tada najbolji plasman u regionu (8.mesto) , po meni je to relativno najneuspešnija sezona do tada, jer po kvalitetu igrača te sezone moralo je bolje a i činilo se u toku dobrog dela sezone da Radnički može i do plasmana u Evrokup. Međutim kao da se Radnički ne snalazi dobro u ulozi favorita na koju očigledno nije bio navikao u prethodne dve sezone igrajući kao autsajder, jer kako objasniti takve padove kao što su poraz protiv Širokog u Jezeru posle pobede u Zagrebu protiv Cibone, ili poraz u Jezeru protiv pretposlednjeg Heliosa posle pobede u Zagrebu protiv Zagreba?

I u našoj ligi u koju Radnički ulazi kao tim koji može da se umeša i u borbu za titulu, doživljava se nekoliko blamaža kao što su poraz od BKK Radnički u Kragujevcu, ili poraz od Megavizure u Beogradu posle vođstva od 22 razlike na poluvremenu. Iako je Superliga završena na drugom mestu, to se ne materjalizuje ulaskom u finale, i ispada se u polufinalu od Zvezde, uprkos majstorici u Kragujevcu.

I na kraju četvrta, zadnja sezona koja je i najteža za ocenu, sezona u pravom smislu od sjaja do očaja. Najteža je za ocenu iz prostog razloga jer kako oceniti sezonu u kojoj u mnogo kvalitetnijoj ABA ligi završiš kao treći, izboriš istorijski prvi F4 lige, na njemu imaš dobijeno polufinale u kojem pobediš samog sebe, a zatim se u domaćoj ligi spustiš u podrum te lige, doživljavajući poraze od Vojvodine i Megavizure u Kragujevcu, od poluamaterske Slobode u Užicu, i na kraju završiš u donjem delu tabele na 5. mestu?

Na početku sezone najavljivana je borba za učešće u Evrokupu i za prvi domaći trofej, pa je zato i organizovan finalni turnir za Kup Radivoja Koraća u Kargujevcu. Velike ambicije je pratio i odgovarajući budžet o kome su čak i mnogi fudbalski klubovi u regionu mogli samo da sanjaju. Na čelu već formiranog pula sponzora pojavilo se jedno respektabilno ime – FIAT, koje je uz već stabilnu pomoć grada obećavalo mnogo. Formiran je po imenima veoma jak tim kroz koji su u toku sezone prošli Vajt, Ćapin, Emening, Vortington, Krstović, Borisov, Varda, Vizer, Marković, Birčević, Sinovec, Mijatović, Dimić, Jović, Miljenović, Nikolić…

Na početku godine najavljena je i nova strategija koja bi se sastojala u potpisivanju višegodišnjih ugovora sa mladim perspektivnim igračima koji bi u više sezona činili okosnicu tima i omogućili na kraju ugovora i neku zaradu.Već tada na početku, od strane uprave je napravljen propust jer nedovoljno proučavanje propisa je dovelo do toga da je tim koji je formiran za ABA ligu morao da se rekonstruiše za našu ligu zbog pravila o broju stranaca koje je tumačeno na štetu Radničkog, a ta rekonstrukcija pokazaće se izvršena je neuspešno.

Sezona je u većem delu išla prema očekivanjima, na kraju sezone u regionalnoj ligi i preko toga, navijače je zahvatila euforija, pa je klub po prvi put imao značajnu podršku navijača i na inostranim gostovanjima u Sloveniji, Mađarskoj, i na F4 u Laktašima. Mnogi se bave čuvenim zadnjim minutom u Laktašima za koji mnogi tvrde da je odredio sezonu, u stilu „šta bi bilo, da je bilo“, ali činjenica je da je bilo to što je bilo i da je na kraju u domaćem takmičenju doživljen fijasko.

Uprkos tome zahvaljujući tuđoj nesreći odnosno finansijskim nevoljama Vojvodine, Radnički ima novu šansu da se i u petoj sezoni, mogli bismo  reći već kao starosedeoc takmiči u regionalnoj ligi. To naravno nije bilo besplatno, već je koštalo 150 000 €, ali već i sama činjenica da je ta suma koja je za Novi Sad i Vojvodinu predstavljala nepremostivu prepreku, relativno lako nađena u Kragujevcu, govori da Radnički nije pušten niz vodu, da je i dalje mezimac grada i sponzora.

Evo nas pred petom sezonom u ABA, a po prvi put i takmičenjem u Evrokupu čime su obaveze i odgovornost još veći pred klubom. Vreme je da se podvuče crta i izvuku pouke iz protekle četiri sezone jer samo budale se ne uče na greškama. A grešaka je bilo, najvidljivije su one stručne trenerske, i mora se i o njima pričati.

Muta Nikolić trener Radničkog igrom slučaja rođen je u Kragujevcu, i ta činjenica,  uz to što je i jedan deo igračkih dana proveo ovde je uticala na to da dobije bezrezervnu podršku ovdašnje sportske javnosti. Nesporne su i njegove zasluge za odabir Kragujevca kao sredine gde će bivši „lajonsi“ pustiti korene. Sve to uz  otvorenost, to što nema dlake na jeziku, nepoštovanje mediokriteta,  borbu protiv beogradizacije svega pa i košarke, zatim uz njegov prirodan imidž šmekera su uticali da postane neko ko uvek dobija aplauz kada ulazi u dvoranu i čije ime navijači skandiraju, istina u zadnje vreme sve ređe.

Ono što bi mogli da  navedemo kao konstantu u Mutinom radu u Radničkom je da bi pred svaku sezonu rasturio prethodni tim i počeo sezonu praktično sa novim. Frapantna je činjenica da su za četiri sezone kroz Radnički prodefilovalo preko 50 igrača, ne računajući novopridošle Marinovića, Kalinića i Silija, a da je samo jedan (Mijatović) odigrao sve četiri sezone.

Staro pravilo u svim timskim sportovima je da se do uspeha dolazi tako što se bar dve-tri godine zadržava isti „kostur“ tima, gde postoji sistem u radu i igri, i gde se novi igrači uklapaju i prilagođavaju postojećem sistemu i rosteru. Uz to se postepeno ubacuju u vatru i afirmišu mladi igrači iz sopstvenog pogona a  i oni dovedeni kao talenti iz manjih sredina, a dovode zvučnija pojačanja samo  po potrebi da zamene nekoga ko je otišao, i popune „tanja“mesta u timu.

Mogu mnogi da ne vole Duška Vujoševića i Partizan, ali oni su očit primer kako takva filozofoja daje rezultate. Time što se ne stvara tim, već dovode igrači „legionari“ na godinu dana ne može se stvoriti niti „hemija“ među igračima, a ni sa navijačima koja je  neophodna za uspeh. Ako neko kaže da nije imalo novca da se duže zadrže igrači i oformi „kostur“ tima za dve tri sezone, prosto ću reći da to nije tačno, jer svake sledeće godine je budžet kluba bio veći i dovođeni su skuplji igrači.

Analizirajući trenersku karijeru Mute Nikolića može se videti da je on u karijeri trenirao 13 različitih klubova pre Radničkog gde se ni u jednom klubu nije zadržao duže od dve godine, izuzev Hemofarma gde je proveo tri godine. Možda je to razlog što Muta nije formirao okosnicu ekipe u Radničkom jer je u prethodnim klubovima navikao na boravak od godinu dve, gde se odmah traže rezultati. Prvi klub u kome provodi već četiri, i počinje petu godinu je upravo Radnički. Na žalost Nikolić kao da tu činjenicu nije primetio, i dragoceno vreme i punu slobodu u formiranju ekipe u prethodne četiri godine nije iskoristio za stvaranje stabilne ekipe, već i ove, pete počinje sve iz početka što je jako teško.

Prošlogodišnje najave o dugoročnom stvaranju tima i potpisivanju višegodišnjih ugovora, lakim otpuštanjem Miljenovića i naročito kapitena Sinoveca padaju u vodu. Muti niko ne spori da je majstor minijature, da napravi taktiku za jednu utakmicu, da se snađe neočekivano dobro u nekim situacijama, ali dugoročna strategija u vođenju i formiranju tima se ne vidi. Fama da sjajan posao ne može da izvede do kraja kao što je bio slučaj na F4 u Laktašima, Mutu prati još od 1996. i  izgubljenog finala plej ofa za titulu sa BFC protiv Partizana posle vođstva od 2:0 u seriji, zatim  i u Partizanu kada je 1998. doveo tim na F4 Evrolige (na koji nije otišao, jer je smenjen), a izgubio je titulu u zemlji iako sa ubedljivo najboljim timom (nešto slično kao ove godine sa Radničkim).  Što bi se reklo Muta je veliki ratnik, ali ne i vojskovođa.

Još jedna negativna konstanta koja prati rad Mute Nikolića u Radničkom je činjenica da svaki igrač koji bi postajao ljubimac navijača, koji bi se svojim igrama, požrtvovanošću, odnosom prema dresu i navijačima nametao kao ljubimac publike, time je u stvari potpisivao presudu samom sebi i padao u nemilost kod trenera, što je dovodilo do manje minutaže i neprodužavanja ugovora. To što je Nikolić trener u već zrelim trenerskim godinama (57) i što je iz godine u godinu razlika u godinama između njega i mladih igrača sve veća je očigledno uticala da on izgubi „filing“ u odnosima sa njima.  Ta slobodno se može reći sujeta, tvrdoglavost  i neposedovanje osećaja za odnos sa mlađim igračima su dovele do sukoba sa mnogim igračima koji su odlazili pre vremena ili im nije produžavan ugovor. Setimo se kako su otišli Džo Vukosavljević, Miletić, Šulovič, Bakić, Stiven Marković, kako su sada olako pušteni Miljenović i  naročito Sinovec koji je sistematski gušen od pola sezone kada je postao kapiten i ponajbolji igrač u jednom periodu, i kada je njegovo ime počelo da se skandira u dvorani. To što je postao ljubimac navijača je i njemu „došlo glave“ a vrhunac je bio neprodužavanje njegovog ugovora i puštanje da ode iako je bio vezan ugovorom još godinu dana.

Prosto glupo zvuči Nikolićeva lakonska izjava: „Miljenović i Sinovec su otišli, svako može da ide bez obzira da li ima ili nema ugovor“ Pa zašto se onda potpisuju ugovori, i zašto su pre godinu dana davane izjave sa istog mesta da se ide na duže ugovore i stvaranje tima na duže staze?  U tim dvema izjavama ima kontraditornosti, ali nema bilo kakve strategije.

Mnogi su Nikolića naročito posle neočekivanih i iznenađujućih poraza u našoj ligi na ružan način prozivali, povezujući ga sa kladionicama i neočekivanim rezultatima, ali tu siguran sam, analizirajući mentalni sklop Mutine ličnosti, njegovih izjava gestikulacija, da apsolutno nisu u pravu.  Na njemu se videlo koliko je teško podnosio te poraze i koliko voli pobede. On čini sve da do njih i dođe, ali na svoj tvrdoglavi naćin, često pogrešan. Da bi čovek napredovao u bilo kojoj oblasti  mora da se uči dok je živ, mora da odbacuje pogrešne stvari i da prihvata ispravne, kao i korisne  savete, jednostavno treba se učiti na greškama. Uz nesumnjivo znanje koje ima o igri, Muta bi morao da izbaci, sujetu, tvrdoglavost i usvoji neku strategiju na duži rok ukoliko želi da napreduje kao trener, a samim tim i Radnički  koji evo vdimo pod njegovim vođstvom ulazi i u petu sezonu.

Zadnje njegove odluke ne idu u tom pravcu na žalost, tako da nam ostaje da vidimo šta će doneti nova sezona, najavljena kao sezona smanjenog budžeta i stabilizacije. Tim se za sada i ne nazire jer danas kada ovo pišem 3.08. 2013.  u opticaju su samo 5-6 imena, što bi se reklo neka je svevišnji u pomoći i Muti i Radničkom. Kao što vidimo kredita kod čelnika grada i sponzora ima, samim tim što su nađene  ne male pare za specijalnu pozivnicu, u ABA ligi,  ali iskreno kod navijača taj kredit je sve manji, ako ga uopšte ima, a gorak ukus u ustima sve jači.

Moje najdobornamernije mišljenje  je da bi o tome  trebalo da vode računa i Muta i čelni ljudi kluba koji zajedno (naročito Muta) nisu baš  pokazali da im je stalo do stava ovdašnje sportske javosti i navijača o nekim dešavanjima u klubu. Ako tako nastave idu u samoizolaciju, gubitak podrške navijača i sportske javnosti, Jezero će biti sve praznije a to niko ne želi. Dakle crta je do sada podvučena, jasno se vidi šta jeste a šta nije valjalo,  kreće se u novi ciklus i videćemo gde ćemo stići. Ja kao lokalpatriota, navijač i neko za koga je sveto sve što stoji iza imena Radnički, sa moje strane mogu samo reći: Neka je sreća i ubuduće uz KK Radnički, i  Bože pomozi!

Piše: Boško Stamatović