Uspeh ili neuspeh?

Fudbalski klub Radnički 1923 završio je sezonu petim porazom, na gostovanju ekipi Rada. Kragujevčani su tako zauzeli šesto mesto na tabeli, tik iza trojke Vojvodina-Jagodina-Sloboda, od kojih prve dve ekipe idu u kvalifikaciju za Ligu Evrope sledeće sezone.

Da je neko navijačima Radničkog pre početka sezone ponudio 6. mesto na kraju, uz remije sa Crvenom Zvezdom u dva meča, kao i sezonu sa samo jednim porazom na domaćem terenu, bez sumnje bi velika većina prihvatila oberučke takav scenario. Ipak, imajući u vidu situaciju u kojoj se Radnički nalazio samo par kola pre kraja prvenstva, kao i previranja u samom klubu odmah nakon završetka jesenjeg dela sezone, oni koji prate Radnički mahom su ostali nezadovoljni plasmanom i tim događajima u upravi.

Da bi se objasnilo ovo nezadovoljstvo, treba se vratiti dve sezone unazad, kada je fudbalski tim Radnički iz Kragujevca igrao treću ligu, obilazeći sela po Šumadiji. Radnički je u tim godinama tavorenja bio poznat po jako čestim smenama uprave, posle kojih je nova uprava uglavnom zaticala praznu kasu i dugove i vrlo brzo izlazila iz kluba.

U sezoni 2009/2010 dogodile su se promene koje su klub konačno pokrenule ka vrhu Srpske lige Zapad. Za trenera je postavljen Vlado Čapljić, a za direktora kluba Žarko Pavlović, koji je doveo uz sebe svoj tim, pa je tako ta tzv. beogradska ekipa počela da vodi glavnu reč u Radničkom. Sezona je bila jako uspešna, okosnicu tima su činili igrači iz omladinske škole, nisu se više dovodili „provereni“ igrači koji bi se plaćali daleko više od proseka treće lige, a paradoksalno u prošlim sezonama bili glavni krivci zato što Radnički konačno nije otišao rang više.

Sledeće sezone, kao novajlija u drugoj ligi i sa mladim timom pojačanim prekaljenim Darkom Spalevićem, Radnički je očekivao plasman u sredini tabele, bez brige oko opstanka. Međutim, njegov ambiciozni direktor je nagovestio da će jurišati na plasman u Jelen super ligu, a takve optimistične izjave su uglavnom izazivale podsmeh kod konkurenata i nevericu kod simpatizera Radničkog. Ipak, u toj sezoni je do izražaja došao timski duh, odlično vođenje sa klupe i iskustvo koje su doneli Darko Spalević i kapiten Željko Milošević, pa je Radnički ponovo ostvario zamisli svog direktora i preskočio dva ranga za dve sezone.

U superligašku sezonu Radnički je ušao sa novim trenerom Slavenkom Kuzeljevićem, zato što Vlado Čapljić nije imao pro licencu koja je potrebna za vođenje tima u najvišem rangu. Kuzeljević je nasledio čitav tim od Čapljića, a igrači koje je doveo kao zamene uglavnom se nisu pokazali kao dobra rešenja. Iskusni Danilo Pustinjaković nije uspeo da istisne sa gola Ognjena Čančarevića. Vladan Binić, koji je verovatno zbog svog oca Dragiše smatran za zvučno pojačanje, se takođe nije pokazao, vrlo brzo izgubio mestu u timu i prolećni deo sezone proveo u Spartaku. U tim se vratio i Milošković, koji je u više navrata branio boje Radničkog, a poslednji put u Srpskoj ligi Zapad u sezoni u kojoj je izborena promocija i bio najbolji igrač tima. Ipak, ove sezone ostao je postigao samo tri gola, čemu je sigurno delom kumovala i taktika Kuzeljevića koji ga je stavljao na desnu stranu i davao mu dosta defanzivnih zadataka kako bi pokrivao još jednu svoju akviziciju, desnog beka Pavlovića. Pavlović je odigrao čitavu sezonu, ne propuštajući nijedan meč i dobivši samo dva  žuta kartona, što je dosta specifično za beka. Radnički je, u poređenju sa prosekom lige, težio da igra čist fudbal bez oštrih startova što je svakako za pohvalu, ali činjenica da je preko strane gde igra Pavlović primljen veliki broj golova govori o činjenici da standardan desni bek Kragujevčana nije uvek igrao dovoljno agresivno.  Žrtva njegovog igranja u pravom smislu te reči bio je dete Radničkog, Ivan Božović, koji je dao veliki doprinos u prethodne dve sezone uspesima svog kluba. Ostali igrači koje je Kuzeljević doveo su Nenadić, Obrovac, Popović, Vukašinović, Mutavdžić, kao „bomba“ zimskog prelaznog roka. Svi oni su pokazali vrlo malo, izuzev Vukašinovića, ali su uzimali mesto u timu igračima koji su, kad god su dobijali priliku, uglavnom pokazivali više – Ristić, Lepović, Varjačić…

Ipak, Radnički je imao rezultate. Iskoristivši posrtanje Vojvodine, koja je takođe odigrala očajnu polusezonu, kao i prodaju najboljih igrača Slobode Maksimovića i Kasalice Crvenoj Zvezdi, Radnički je došao do trećeg mesta na tabeli i već jednom nogom bio u Evropi. Upravo taj cilj je postavio direktor Pavlović i ponovo, kao i prethodne sezone nije bio shvaćen ozbiljno kako od konkurenata, tako i od simpatizera Radničkog. Međutim, Radnički je bio tu, ispred cilja i blizu najvećeg uspeha u istoriji kluba.

Onda su kao u nekom filmu počele da se dešavaju stvari van „zelenog tepiha“, a navijačima Radničkog se činilo kao da su taj film već gledali.

Radnički nije podneo zahtev za licencu za igranje u evropskim takmičenjima. Iz kluba su, uglavnom preko sekretara, stizala vrlo neubedljiva objašnjenja da se radi o grešci, da je zahtev poslat pred sam istek roka, da mediji imaju pogrešnu informaciju, pa sve do čaršijskih priča da su u klubu zaboravili da pošalju zahtev.

Transfer Filipa Kostića u Groningen samo je produbio sukob koji je tinjao između kragujevačkog i beogradskog dela uprave. Sukob je rešen vanrednom skupštinom kluba, na kome su sa svih bitnih mesta sklonjeni ljudi iz Beograda, a predsednik FK Radnički postao je gradonačelnik Verko Stevanović. Samo 7 dana kasnije, u jeku prelaznog roka i nagađanja gde ide Filip Kostić, pojavila se informacija da je Kostić potpisao za Groningen, a ne za Briž, kako je prvobitno bilo najavljeno. Iz kluba su objavili da su dobili 700 000 evra plus 10% od naredne prodaje za Kostića, ali je Groningen samo dan kasnije objavio drugačiji podatak na svom zvaničnom sajtu – da je Kostić plaćen 1 250 000 evra. Razlika između ove dve cifre je sve samo ne mala, a Žarko Pavlović, koji po sopstvenom priznanju nije učestvovao u ovom transferu, pitao se gde je nestalo tih 550 000 evra.

Sva ova dešavanja ostavila su posledice na tim, koji je igrao sve lošije. Radnički je gubio bodove na Čika Dači od Hajduka iz Kule i BSKa iz Borče, drugi poraz u sezoni u kontroverznoj utakmici doživljen je od Borca u Čačku, koji je na kraju sezone ipak napustio elitni rang. Kulminacija se desila remijem protiv OFK Beograda, kada je Radnički izgubio treće mesto na tabeli i imajući u vidu da ga je čekala utakmica sa Partizanom na domaćem terenu i u Jagodini protiv istoimenog kluba, već tim remijem se praktično oprostio od Evrope.

Zna se da stadion Čika Dača ne ispunjava standarde UEFA, ali i pored toga iz kluba su stizala uveravanja da žarko žele nastup u Evropi. Da li su to bile samo priče za javnost, možda su pokazale poslednje partije Kragujevčana. Šesto mesto na kraju sezone je ipak najveći uspeh Radničkog u istoriji. Da li je ova sezona bila nastavak uzdizanja Radničkog i učvršćivanja blizu vrha srpskog fudbala, ili su dešavanja u klubu i partije na kraju sezone označile početak novog sunovrata, pokazaće vreme. Možda već sledeća sezona…