Filip Kostić: “Ronaldo i Mesi će tek čuti za mene“

Imao je samo sedamnaest godina kada je debitovao u dresu Radničkog i za kratko vreme osvojio srca navijača, popularnih „Đavola“. Par godina kasnije, oko njega se otimaju velikani evropskog fudbala, poput Rome, Juventusa, Bajerna. Njegovo ime je Filip Kostić i on je buduća zvezda srpskog i evropskog fudbala.

Prošle su tri godine od kako je Filip Kostić napustio Kragujevac i otišao da zaradi težak fudbalski hleb u inostranstvu. Za razliku od mnogih fudbalskih čuda i talenata iz Srbije, koji su mahom propadali i završavali u nekim drugoligaškim i trećeligaškim italijanskim klubovima, Filip je za ove tri godine neverovatno napredovao i etablirao se među najveće talente evropskog fudbala.

Brz, snažan i prodoran, sa sjajnim driblingom i centaršutem, Filip je prototip jednog modernog krilnog fudbalera za kojim vapi pola Evrope. Gde god je igrao, Kostić je bio taj igrač koji pravi razliku na terenu. Asistirao je, davao golove, bio pravi vođa na terenu, nezamenjivi šraf u navali, ljubimac navijača. Na njegove majstorije nisu ostali imuni ni veliki asovi fudbala poput Mateusa i Hamana, koji nisu štedeli reči hvale na račun mladog Kragujevčanina, a čuveni američki sportski medij ESPN i internet portal „Whoscored.com“ svrstali su Kostića u društvo jednog Mesija i Kristijana Ronalda.

Svoju karijeru je gradio polako i pametno. Nije srljao za novcem i velikim timovima, već je nastojao da ide postupno, stepenik po stepenik, birajući one ekipe u kojima je znao da će dobiti šansu da se pokaže. Preko holandskog Groningena stigao je do nemačkog Štutgarta i za kratko vreme fascinirao fudbalsku javnost, tako da se njegovo ime našlo u beležnicama mnogih poznatih skauta.

Naravno, trebalo je puno toga da se poklopi, pa da Kostićev kvalitet ispliva na videlo. Početak u tuđini bio je težak. Mladi Kragujevčanin je već u startu osetio teret surovog profesionalizma na svojim plećima, ali se nije dao slomiti. Borben, odlučan da pokaže da vredi, dugo je čekao pravu šansu u Groningenu i kada ju je konačno dočekao, pokazao je šta i koliko zna.

Ovu pauzu između dve sezone iskoristili smo da popričamo sa popularnim „Tučkom“ o njegovim budućim planovima, ali i detinjstvu u Kragujevcu, vremenu provedenom u Radničkom, o Groningenu, Štutgartu, reprezentaciji i mnogim drugim stvarima…

Po čemu pamtiš svoje detinjstvo u Kragujevcu?

Kostić: Detinjstvo sam proveo u svom naselju, gde sam uživao igrajući fudbal sa svojim drugovima iz škole sa kojima se i dan danas družim.

Kakvo dete si bio? Kako su te oslovljavali drugari iz detinjstva?

Kostić: Bio sam neobično građen – nizak, a širok u ramenima, veoma nestašan, živahan, brz, nije me držalo mesto. Često sam se tukao sa starijim dečacima zbog čega su me i nazvali Tučko.

Ko je prvi primetio tvoj talenat i uputio te u tajne fudbala?

Kostić: Moj talenat prvi je primetio moj nastavnik fizičkog, ujedno i prvi trener Mikica Cmiljanić. On je veliki fudbalski znalac i veliki čovek.

Da li si uspevao da uskladiš školske i sportske obaveze?

Kostić: Maksimalno sam se trudio da uskladim školske obaveze sa treninzima. U srednjoj školi imao sam dosta sreće, jer me je razredna Gordana podržavala i verovala u mene. Uvek mi je izlazila u susret što se tiče izostanaka.

Da li si imao podršku roditelja u nameri da se profesionalno baviš fudbalom?

Kostić: Uvek sam imao podršku svoje porodice. Bez njih ne bih stigao dovde.

Po čemu pamtiš period proveden u kragujevačkom „Radničkom“? Koliko je igranje u „Radničkom“ uticalo na tvoje fudbalsko sazrevanje?

Kostić: Za Radnički me vezuju najlepše uspomene. To je moj klub, iz mog rodnog grada. Tu sam napravio svoje prve profesionalne korake. Radnički je bio kamen temeljac. To je klub koji i dan danas pratim i pogađa me sve to što se dešava sa njim.

Ko je najzaslužniji za tvoj prelazak u Holandiju, u ekipu Groningena?

Kostić: Pre svega moji saigrači iz Radničkog, koji su mi pomogli da se istaknem kao jedan od najboljih mladih igrača u ligi. U pregovorima sam se konsultovao sa porodicom, bratom i stričevima koji su mi dosta pomogli.

Kako je izgledao tvoj život u Holandiji na početku? Imaju li Holanđani nekih sličnosti sa našim mentalitetom? Možeš li da kažeš nešto o samom procesu prilagođavanja?

Kostić: Moj život u Holandiji bio je baziran na surovi profesionalizam. U početku mi je bilo mnogo teško, ali sam se vremenom prilagodio i uživeo u ulogu profesionalnog fudbalera. Naučio sam mnogo. Promenio sam razmišljanje i navike u potpunosti.

Iako su u tom trenutku za Groningen igrali znatno poznatija fudbalska imena, vrlo brzo si se nametnuo kao lider i vođa tima. Kako su te doživljavali holandski navijači? Da li su znali da izgovore tvoje ime i prezime?

Postoji neka priča vezana za intervju koji si dao nakon jedne utakmice i zbog toga si bio kažnjen od strane kluba. Podseti nas na to…

Kostić: To su bili teški trenuci. Prva godina prilagođavanja na kulturu, jezik, mentalitet, igranje u B timu i nerazumevanje trenera Maskanta. Izjavio sam tada, revoltiran neigranjem, da nisam srećan u klubu i da se kajem što nisam potpisao za Klub Briž, što je nanelo štetu klupskoj reputaciji.

Međutim, druge sezone su se desile bitne promene. Dosao je Fan de Looj za trenera i na početku mi je rekao, citiram: „Želim da se isplatiš ti meni, a i ja tebi. Zato iskoristi šansu!“. To sam ja i uradio i na najbolji mogući način vratio treneru za ukazano poverenje.

Pored toga postao sam miljenik navijača koji su izglasali da budem proglašen za najboljeg igrača ekipe na kraju sezone, i tako me svrstali u red igrača poput Dušana Tadića, Suareza i Robena, koji su ranije takođe dobili ovo laskavo priznanje.

Nakon Holandije stižeš u Nemačku. Transfer vredan 6 miliona evra. Šta je presudilo da se nađeš u redovima Štutgarta?

Kostić: Imao sam otvorene ponude Sportinga i Štutgarta. Moj brat i ja smo procenili da je za moj napredak bolji Štutgart, iako je Sporting igrao u Ligi šampiona i bio uporan u nameri da me dovede. Danas mogu da kažem da se nisam pokajao zbog te odluke.

Nakon sjajnih partija u dresu Štutgarta pljušatale su pohvale sa svih strana Između ostalih dobio si komplimente i od takvih fudbalskih legendi kao što su Ditmar Haman i Lotar Mateus, koji te je uporedio sa Frankom Riberijem. Prijaju li takve reči?

Kostić: Naravno da nisam mogao ostati ravnodušan na takve pohvale. Ali to je još veći motiv za mene da radim još jače i da konstantno napredujem kako bih opravdao te velike reči upućene na moj račun.

Svi neprestano pričaju o tvom karakteru. Kažu da si izuzetno smiren, tolerantan, čvrsto na zemlji, bez obzira na godine i veliki uspeh. Kako sebe doživljavaš na terenu, a kako u porodičnom i prijateljskom okruženju?

Kostić: Na terenu sam veliki borac. Poštujem protivnike, ali ne štedim ni sebe, ni njih, sve u cilju ostvarenja što boljeg rezultata za klub. Glavne osobine su mi srčanost, borbenost, hrabrost. Timski sam igrač i volim da asistiram.

Potpuno drugačiji sam van terena. Tu sam nasmejan, opušten…

U izboru prestižnog američkog sportskog medija ESPN i internet portala „Whoscored.com“ proglašen si za najboljeg fudbalera sveta u mesecu maju i to ispred dva najbolja igrača sveta Argentinca Lea Mesija i Portugalca Kristijana Ronalda. Bez sumnje ogromno priznanje?

Kostić: Ronaldo i Mesi su neprevaziđeni igrači današnjice, koji će tek čuti za mene.

Kako se osećaš kao deo reprezentacije Srbije? Kako doživljavaš nimalo prijatne natpise o svojim saigračima po raznim tabloidima, njihovo povezivanje sa raznim starletama, kritike na račun njihovog noćnog života?

Kostić: Reprezentacija je ostvarenje mog dečačkog sna i otvoreno tvrdim da ću dati sve od sebe da ostavim svoj pečat, poput mojih prethodnika Laneta Jovanovića, Miloša Krasića, Dejana Stankovića i ostalih. A na te natpise po tabloidima se ne osvrćem, to jednostavno nije stvar mog interesovanja.

Koliko vremena imaš da ispratiš stanje u srpskom sportu i uspehe naših sportista?

Kostić: Uvek nađem vremena da ispratim dešavanja u srpskom sportu. Mislim da smo veoma talentovana nacija, što dokazuju i uspesi naših sportista. Samo da smo malo jači finansijski, gde bi nam bio kraj.

Mediji te svrstavaju u top pet najpoželjenijih srpskih mladoženja?

Kostić: Hvala im na tome. To je zaista veliko priznanje i uvek mi prija kada to cujem. Moj posao je da dosta treniram, iz čega proizilazi i dobar fizicki izgled, ali mislim da je ipak moj „zaštitni znak“ osmeh. Imao sam čak i ponudu da se slikam za holandski Playboy, ali se klub protivio tome tako da sam na kraju odbio tu ponudu.

Pred tobom najveći izazov u karijeri, budući da su interesovanje za tvoje usluge pokazali veliki klubovi poput Rome, Juventusa, Bajerna. Gde i kako nastaviti uspešnu karijeru? Koga ćeš najpre poslušati: svoje srce, porodicu, sportske stručnjake…?

Kostić: Naravno, preda mnom je najteži izbor i zbog toga ne želim da žurim u donošenju odluke. Uživam u Štutgartu, osećam se kao kod kuće, prija mi klub, navijači, život u tom gradu, sve je na vrhunskom nivou i neću se toga tako lako odreći.

Kako si doživeo pobedu “Orlića” na Novom Zelandu? Šta biste vi iz A selekcije mogli da preuzmete od čete Veljka Paunovića? Gde je, po tvom mišljenju, trenutno najveći problem u lošim partijama naše nacionalne selekcije?

Kostić: Pobedu „Orlića“ sam doživeo veoma emotivno i strastveno. To je ogroman uspeh za nas fudbal i znak da dolaze bolji dani. Što se loših partija A tima tiče, to je već pitanje za neke druge ljude.

Filip Kostić sada proživljava svoje zvezdane trenutke, svestan da su reflektori na velikoj fudbalskoj sceni uprti na njega. Sa zadovoljstvom sada može da birka ponude najvećih evropskih klubova, a mi smo sigurni da će opet odabrati pravi put.