Beleške jednog reportera: Krpelj

Na jednu od mnogobrojnih utakmica sa Sutjeskom u Nikšiću otputovali smo, zbog hroničnog nedostatka novca,  u manjem, neophodnom broju. Važan meč, ali nismo računali da se može nešto više uraditi, pa smo stoga isplanirali da sve bude u jednom danu.

Mnogo jeftinije. Jedan trener, fizioterapeut, sekretar, ja i koliko se sećam ne više od 15 fudbalera. Jutarnji avion, autobus do Nikšića, ručak, mali odmor i na stadion. Imali smo i rezervisane karte za povratak ali da bi se u njega ukrcali nije smelo ništa nepredviđeno da se desi. Vreme knap. Odigra Radnički solidno, pobedi Sutjesku i počinje jurnjava.

Protokol, bez primedbi, nema crvenih kartona znači nema ni izjava koje obično oduzimaju mnogo vremena, pakovanje na brzinu. Sve ih Neša (fizioterapeut) i ja požurujemo da tuširanje traje što kraće, pakujemo mokro, ubacujemo u mini bus. Ludilo. A tek vožnja do Golubovca – vratolomija.

Jedva smo se nekako potrpali, 16 sedišta, a nas malo više, torbe sa opremom u krilima, ne može da se diše ali važno je idemo. Šofer priča za sebe. Bivši reli vozač, dobro zna Dženinksa, takmičili se širom bivše Juge. Pozdravićemo ga, obećavamo. A on da se dokaže guta drum. I stižemo.

Avion stoji ispred zgrade, stepenice još uvek tu, znači sve je u redu. Mućak, čekiramo karte, a majstor sklanja stepenica, zatvaraju se vrata, neko nam maše iz pilotske kabine i neverica, odlazi avion na pistu. Juri šefa, jednog drugog, ne pomaže, dukat da izvadiš. Oni navijaju za Sutjesku. Ode avion, mi zabezeknuti –šta sad? Nema drugog aviona do sutra, nema para za prenoćište, nema para da se iznajmi autobus…

Neko se seti „Crvenih đavola“  koji su već uveliko bili u kanjonu Morače. Proradiše telefoni (alal vera onom ko izmisli mobilni). Vratiše se, primiše nas, potrpasmo se nekako, po dvoje na sedište i klaj-klaj, do zore, uzbrdo, nizbrdo do Kragujevca.

Šta se zapravo desilo, pokušavamo da utvrdimo Neša i ja uz večeru, u „Dugi“ kod Asima u Rožaju. Za sve je kriv krpelj. Naime, pred sam početak utakmice, kada su igrači oba tima pozdravljali publiku, pomoćni sudija se požalio na svrab. Zalepio mu se krpelj za nogu. Tu je odmah Neša, intervencija bez greške, brza, sigurna i sa samo sedam-osam minuta zakašnjenja počela je utakmica. Toliko smo kasnili na avion. Kasnile su i sudije. I oni su bili sa nama u autobusu „Crvenih đavola“, mada, ruku na srce, nisu zaslužili.

A sve smo tako lepo isplanirali.

Piše: Kazimir Petrović